Od Prokuplja do Ženeve

Rodila sam se u Prokuplju, to je jedan mali grad na jugu Srbije, 11. avgusta 1962., imam 47 godina, I'm very proud of it. Mama i tata su prosvetni radnici, tata je bio profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu, i prorektor, mama je bila profesor književnosti. Imam i mlađu sestru Ivonu, koja ima 4 godine manje od mene, imam dve ćerke, jednu dvadesetogodišnju devojku Katarinu, i dvanaestogodišnju Anastasiju, supruga Aleksandra, koji je diplomata. Živim u Beogradu, od 2000. do 2004. smo živeli u Ženevi, u Švajcarskoj, i tada je moja karijera malo stagnirala. Kao i sva deca, glumatala sam od malena, recitovala, igrala, pevala, a mama i tata su me uvek podržavali u tim stvarima, i oni su voleli film i pozorište. I kao sve devojčice, i ja sam želela da budem glumica, recitovala sam na priredbama i slično. Kao klinka sam išla u Baletsku školu Lujo Davičo, a onda sam upisala dramsku grupu Radio Beograda kod Bate Miladinovića.

Tačno merenje talenta

Dok sam bila u grupi, dosta sam radila, igrala sam u „Vagi za tačno merenje", ćerku Seke Sablić, igrala sam i u drugim radio i tv dramama, tako da sam veoma rano imala susret sa kamerom, i još uvek je volim više nego pozorište. Sa mnom u grupi, to jest u godinu dana starijoj, su bili Sonja Savić, Olivera Ježina, Bule Goncić... Tu sam provela mnogo godina, tako da sam Akademiju upisala pravo iz te grupe. Mnogi iz te grupe su postali glumci, a mnogi i nisu. Ja sam nekako uvek umela da podnesem taj stres, valjda zato što sam lav u horoskopu i optimista po prirodi. Za ovaj posao ako nemaš živce, ako nemaš veru u sebe, istrajnost i želju, ne treba da se baviš ovim poslom.

Buhina princeza

Na Akademiji sam bila u klasi profesorke Ognjenke Milićević, koja je, nažalost, preminula pre dve godine, a na poslednjoj godini kod Vladimira Jevtovića. Sa mnom su bili i Varja Đukić, Gordana Bjelica, Vladan Gajović, Branislav Zeremski. Prvi uspeh u poslu mi je bila glavna uloga u filmu „Groznica ljubavi" gde su mi partneri bili Dragan Nikolić, Frano Lasić, Milan Štrljić, itd. A takođe velikim uspehom smatram što sam bez ikakve veze uspela da budem primljena u stalni angažman u pozorištu Boško Buha. Preporučili su me sa fakulteta, i tako sam počela, naravno, od princeza. Prva je bila princeza Kafina.

Organizovanje sebe i drugih

Na početku karijere sam igrala jako lepe i velike uloge, na primer u „Sivom domu" sa Žarkom Lauševićem. Skoro da nisam imala ni jednu epizodnu. Onda sam imala tu pauzu u karijeri, a sada se polako vraćam. U ovom poslu stalno ima uspona i padova, ali ja ne dozvoljavam da me to poremeti. Uostalom, ne bi bilo ni logično da je sve baš fantastično, takav život prosto ne postoji. Privatno sam veoma stabilna, imam porodicu koju volim, i koja me voli i podržava, tako mi je gluma i hobi, i ljubav i posao. Nikad je se nisam tako grčevito držala, kao da mi je baš sve u životu. Imam toliko drugih talenata, mogla bih svašta da radim u životu. Dokazala sam to u Ženevi kada sam kao supruga diplomate organizovala mnoge humanitarne akcije, i bila sam ispunjena i tim stvarima. I inače sam jako dobra organizatorka, umem jako dobro da organizujem druge ljude, i porodici sam uvek važila za nekog ko raspoređuje. Stroga sam i prema sebi i prema drugima. Ipak, moram priznati da mi je gluma nedostajala, jer ovaj posao kad te ščepa, ne pušta te, na poseban način ispunjava, i čini te iznutra mladom.

U tuđoj koži

Uvek sam više volela kameru, jer u pozorištu mi se čini da mi je uvek falilo da se potpuno opustim. Jako malo, ali opet mi je falilo. Uvek sam na sceni bila stidljivija nego pred kamerama. Inače, ne mogu da izdvojim ni jednu omiljenu predstavu, svaki rad na ulozi mi je bio zanimljiv. I ovaj poslednji, na „Plavoj ptici", sa Nikitom Milivojevićem, koji nas je diskretno vodio kroz proces. Imali smo i veliku slobodu da sami osmišljamo svoje uloge, tako da se to prilično brzo i lako isplelo. Nikada nisam čeznula za nekim ulogama, mislim da je svaka ponuđena uloga dobra za kreaciju. Nekad si bolji, nekad si gori, nekada sve zavisi od ukusa publike, ili reditelja. Mnogo stvari mora da se poklopi da bi neko bio uspešan.

Moje osobine u drugima

Ja sam uglavnom dobijala uloge koje nisu bile naročito komplikovane, ali bilo je onih za koje sam mislila da ću ih sa lakoćom odigrati, a zapravo sam se prilično mučila tokom procesa. Ali, toplinu i šarm koje imam uvek lakše izbacim pred kamerama nego sceni. Uspem i na sceni, ali to je pitanje trenutka. Mi smo prosto trenirani. Ljudi najčešće pitaju kako sam naučila tekst, a to je u stvari najlakši deo procesa. Teže je stići do jezgra lika. I oko toga se dosta filozofira, a zapravo se koriste neka lična iskustva koja su pohranjena negde u neku fijočicu. Uvek se ide iz sebe, moram i svoje osobine da ugradim. Kao recimo kada se obučeš u neki stil koji uopšte nije tvoj, ali to si opet ti u toj odeći. I dobro je za glumce da uvek imaju neku vrstu maske, čini mi se da tako bolje sakriju sebe. Kad god imam neki detalj koji me malo sakrije, lakše uspem sebe da primirim, i izvučem ovog drugog, koga igram.

Ispoštuj me

Najveća podrška su mi deca. Obe su veliki zaljubljenici i u pozorište i u film. Mama im se uvek dopadne, a čak i ako im se ne dopadne, ne kažu mi, tako da ne znam. I muž mi je podrška, ali je i njegov posao dosta zahtevan i naporan, tako da oboje za kod kuće ostavljamo neke druge teme. Ne nosimo poslove kući. Što se tiče saradnika iz Buhe, sa svima zaista lako komuniciram. Doduše, nekad sam možda suzdržana, ali to je više stvar mog karaktera. Ali, dobro komuniciram i sa starijim i mlađim kolegama. Što se tiče mladih ljudi, najvažnije je kućno vaspitanje, a naši mladi glumci su svi stvarno fina deca, tako da nema nikakvih problema, uvažavam i ja njih i oni mene.

Neke lične stvari

Raspoloženje mi je pravo lavovsko, mada mi muž kaže da nisam lav, nego pekinezer. Zapravo sam savim obična, volim da komuniciram sa raznim ljudima, u mojoj ulici, na pijaci. Volim ženske ručkove. To mi jako prija i čini me srećnom.

Kako postati ja

Film „Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn" je obeležio moje kasnije detinjstvo, i plašio me je, i uzbuđivao i fascinirao. Bet Dejvis mi je omiljena glumica, sa onim svojim ogromnim očima. Nikakva lepotica, a igrala je fatalne žene. Imala je težinu. Davno je snimala, a i sad vidim potpuno modernu glumu. Današnja američka kinematografija mi ide na živce, filmovi su površni, ali zato sam skoro gledala jedan fantastičan kazahtanski film „Tulupan". Toliko sam se smejala, a sve se dešava u stepi sa deset ovaca. Među knjigamaobožavam Markesovu „Ljubav u doba kolere". „Krvava svadba" je jedna jako lepa i teška knjiga, mogla bi i da se postavi na scenu, ali potrebno je jako mnogo energije.
Predstava koja me je oduševila je „Brod za lutke" Milene Marković u režiji Ane Tomović, a jedna koju i dalje najviše volim, mada se više ne igra je „Bure baruta" u JDP-u. U JDP-u je bio i odličan „Per Gint". Naravno, i danas ima dobrih predstava, ali svakoj po nešto fali, iako sam ja naivni gledalac koji uživa u većini stvari. Nije lako napraviti ni lošu predstavu, a kamoli dobru. Moj muž je veliki poznavalac muzike, a u mom životu ona samo stvara atmosferu. Volim džez, volim Sezariju Evoru, a kad sam bila mlada volela sam grupu „Queen", Fredi Merkjuri me je fascinirao svojim glasom.