Ko je Andrijana Oliveri?

Rođena sam u Beogradu, 6. februara 1983. Iako se stvarno zovem Andrijana Tasić, niko me tako ne zove. Svi me zovu Bekana, i kada me neko zove Andrijana, ja mislim da je ljut na mene. U stvari, mislim da ljudi i ne znaju kako se zovem, nego svi misle da se zovem Bekana. Kad sam bila mala, uopšte nisam želela da se bavim glumom, već sam želela da budem stjuardesa ili učiteljica. Onda sam se sa Medaka preselila u centar, i da bih se i dalje družila sa mojom najboljom drugaricom iz osnovne škole i viđala je bar dva-tri puta nedeljno, ja sam krenula u Teatar 13, gde je i ona išla. Tada smo bili tinejdžeri, i stalno smo dizali neke bune, tako da sam ubrzo prestala da idem tamo, ali sam krenula kod Mike. Sećam se audicije. Specijalno sam se šatirala baš za tu priliku. I ulazim ja skoro plava kod Mike, a sve druge devojke su imale prirodne duge kose. Još sam bila i debelica, tako da me je Mika tokom cele audicije ispitivao da li imam ogledalo kod kuće. I u nastavku sam bila ili ćorkili ili debela... Doduše, ljudi su me upozorili, pa sam bila spremna na sve to. Ipak, u nekom trenutku mi je rekao da sam „slatka šmirantkinja" i da ću jednog dana da preotmem posao Aniti Mančić. I, da, zvao me je „ženski Čkalja". To me je dosta ohrabrilo, i dalo mi nadu da sam možda ipak talentovana. Kod Mike sam išla tokom trećeg i četvrtog srednje, i posle još godinu dana, jer nisam upisala Akademiju sa Borkom i Viktorom kao što sam planirala.

Sale iz JDP-a

Kad sam se amaterski bavila glumom, prva uloga mi je bila Maćeha u „Snežani i sedam patuljaka". I to je bilo tik pošto sam došla u studio, tako da sam bila jako ponosna što su mi odmah dali tako veliku i bitnu ulogu, i to ne Snežanu koja je dosadna, već glavnog negativca. Imala sam tremu, naravno, imam je i sada. Naravno, tokom srednje škole sam i visila u pozorištu i gledala sve živo. Jednom sam se vraćala iz škole (išla sam u gimnaziju Sveti Sava), i zakasnila na „Beogradsku trilogiju" u Jugoslovenskom dramskom. Međutim, bila sam jako simpatična Saletu sa blagajne i pustio me je da se uvučem na predstavu. I posle me je stalno puštao bez karte. I dan danas je tako. Od predstava sam obožavala „Beogradsku trilogiju" U JDP-u, „Govornu manu" u Narodnom, „Porodične priče", „Veliku svesku" i „Sveti Georgije ubiva aždahu" u Ateljeu.

Kuma Borka

Sve sam gledala sa Borkom Tomović. Pritom, nas dve smo obe išle u Osnovnu školu Drinka Pavlović, ali se tada nismo družile. Ali, zato je moja tadašnja simpatija bila u njenoj smeni, u njenom odeljenju. I onda sam ja, ne poznajući Borku, ne znajući kakva je, dala moj dnevnik da da tom dečku da ga pročita. Nisam ni razmišljala da li će ona da uzme to da čita. Onda su prošle godine, i na kraju smo obe krenule kod Mike, i od tada se družimo. Sada smo čak kume.

„Kada te ostavi onaj koga voliš"

Akademiju sam upisala iz trećeg puta, u stvari iz četvrtog, ako računamo i Novi Sad. Te godine se nisam spremala kod Mike, nego mi je za komediju pomogla Bojana Stefanović, koja je tu istu ulogu, Milu, radila za diplomski. Našle smo se jedan dan u kafiću, ona mi je obeležila logičke akcente, i ja sam to naučila, a posle joj nisam ni pokazala. Za dramu sam uzela „Vojskovođu", po preporuci Bilje Mašić. Oko pesme sam se dugo mučila, a onda mi je Ana Tomović dala da pročitam pesmu sa kojom je ona pobeđivala na recitatorskim takmičenjima u školi. To je bila pesma „Kada te ostavi onaj koga voliš", a ja dva meseca pre toga raskinula sa dečkom! Tako da sam bila jako uverljiva... Te godine čak uopšte nisam bila planirala da konkurišem na državnoj akademiji, ali me je molila dobra drugarica da izađemo zajedno. Pristala sam pod uslovom da ona posle ide sa mnom na prijemni na BK. Na dan prijemnog sam bila dosta opuštena i nonšalantna, onako bez očekivanja. Borka me je gledala i kada su čitali rezultate, ona je stajala pored mene, držala me za ruku i govorila kako moraju da me prime jer sam bila odlična. Ja baš i nisam verovala u to, ali onda su ipak pročitali moje ime. Ja sam ostala bez neke reakcije, jer sam bila užasno zbunjena, ali je Borka zato vrištala od sreće. I posle smo odmah otišle kod mene, i ona me je pripremala kako izgleda koji predmet, šta je najbolje da oblačim, i tako dalje. Bile smo baš slatke.

Kako biti ozbiljan

Pošto su me uvek smatrali komičarkom, nikad mi nisu davali ozbiljne dramske uloge. Kada sam radila Lejdi Makbet, za ispit iz dikcije, htela sam svima da dokažem da mogu da odigram i nešto ozbiljno, i oko toga sam se dodatno trudila. Komedija mi je uvek išla lako, a ovde sam ozbiljnije kopala po sebi da bih došla do rezultata. Isto je bilo i u mojoj prvoj profesionalnoj ulozi, u „Maloj sireni" kod Milana Karadžića. Zapravo igrala sam tri uloge. I tu sam, među svim sestrama Male sirene, svesno izabrala najstariju i najozbiljniju os svih njih. Igrala sam još i pticu, i Najadu. Ta rečna vila je veoma ozbiljna i mračna. Od kada se profesionalno bavim glumom, najdraže su mi uloge Pipi duge čarape, za koju sam dobila i dosta nagrada, i Peti Simkoks u „Brilijantinu" na Terazijama. Za nju nisam dobila nagrade, ali sam dobila lepe pohvale.

Preko trnja do Buhe

Inače, moj dolazak u Buhu je bio veoma uzbudljiv i pomalo na klimavim nogama. Istovremeno sam radila „Briljantin" u Pozorištu na Terazijama i privodila kraju „Malu sirenu" u Buhi. Na sreću, probe „Sirene" su bile večernje, tako da sam preko dana radila na Terazijama a uveče dolazila u Buhu. Bila sam malo umorna, ali to se nije primetilo na ulogama. Onda, kada se „Sirena" završila, počela je da se radi „Pipi duga čarapa", i moglo je lako da se desi da, zbog uklapanja termina, ja na kraju ne odigram Pipi. Ali, divni ljudi iz Buhe na čelu sa Boškom Đorđevičem, Aleksandrom Šušljik i Milenom Depolo su učinili sve da ja ipak ostanem u Pipi. I rediteljka Bojana Lazić je bila divna, i imala je mnogo razumevanja za moje obaveze. A meni je, sa druge strane, strašno značilo da radim Pipi, ne samo što je glavna uloga, već i zato što ona nije klasična dečja princeza nego pravi mali harambaša! I, na kraju balade, Pipi je osvojila šest nagrada na Zvezdarištu! Dakle, vredelo je!

Egon za Lejdi Makbet

Za sada se moja karijera razvija u dva pravca - igram mjuzikle u Pozorištu na Terazijama i predstave za decu u Buhi. I oba ta pravca su trenutno savršena za mene, jer mnogo volim da igram i pevam, ali i da zabavljam decu. Trenutno mi se čini da nije moguće praviti strogu selekciju uloga, ali želja mi je da u jednom trenutku odigram nešto ozbiljno - Šekspira, Čehova, onda, želela sam uvek da odigram Nastasju Filipovnu u „Idiotu". I veliki san mi je i Lejdi Makbet. To je, naravno, još uvek u domenu mojih želja i nada. Od trenutne produkcije, više naginjem klasičnom pozorištu. Nešto novo i drugačije bih volela da probam sa ljudima koji su jako dobri u tome, kao što su Ana Tomović, Nikola Zavišić... Od starije generacije cenim Egona Savina, ali njega „čuvam" za Lejdi Makbet.

Veselo i nasmejano

Za mene važi da sam vesela i nasmejana osoba, i mnogo volim da izlazim sa društvom po kafićima i klubovima. Imam svoju ekipicu, imam i drugarice iz osnovne škole. Kada je lepo vreme, volim da šetam bez ikakvog cilja. Pratim pozorište i film, posebno u vreme FEST-a, kada zaređam, i pogledam po petnaest filmova. Kada sam kod kuće, volim da je sređujem, čitam... Dan započinjem muzikom i kaficom. Za slušanje preporučujem Lili Alen, Dasti Sprinfild, i lepe, vesele melodijice iz pedesetih. Od knjiga mi je pod jedan „Lovac na zmajeve". Super predstava mi je „Trtmrtživotilismrt" u UK Vuk. I. Što se tiče filma, zvučaću kao tinejdžerka, ali obožavam „Love Actually".