Mala na struju

Rođena sam u Novom Sadu, 1. maja 1976. godine. Tata je, iako advokat, zapravo bio nesuđeni glumac, imao je urođeni talenat koji je preneo na mene. Isto tako, mama - ekonomista - bila je nesuđena pevačica, a možda i slikarka, htela je da se da upiše na solo pevanje, ali joj roditelji nisu dopustili, prevashodno otac. Tek kasnije, kad se penzionisala, počela je da slika na svili, i to se mnogima dopalo. Kakvo detinjstvo! Po rođenju sam uštekana u 220 volti napona, a roditelji su to samo pustili. Imala sam sto aktivnosti: u školi dramska sekcija, sportovi, ritmika, balet, odbojka, plivanje, latinoamerički ples, na televiziji sam radila emisiju "Zvrk". Tata i mama nisu uticali na moj pravac, ali su puštali sve. Mama mi je, doduše, kasnije savetovala da se ne upisujem na glumu jer je to pretežak posao, troši se čovek, ali onda je njena rođena sestra podsetila kako njoj roditelji nisu dopustili da se upiše na ono što je želela, pa sam i od nje kasnije dobila podršku.

Život u pauzi

Sa 14 godina sam počela da radim na Televiziji Novi Sad. Redakcije su bile u Srpskom narodnom pozorištu, a moja emisija je išla jednom nedeljno. Ipak, tamo sam provodila dosta vremena, zapravo po ceo dan. Pauza je bila od 13 do 16h, pa nisam išla kući nego sam lutala po pozorištu i gledala probe. Tad sam shvatila da me zanima režija. Na kraju osmog razreda u slobodnom sastavu iz srpskog sam napisala da ću biti reditelj, ali sam ubrzo u srednjoj školi, kao član dramske sekcije, čula da na režiju primaju ljude koji su već nešto studirali, starije i iskusnije. Zbog toga sam počela da razmišljam na šta da se upišem da bi mi se posle otvorila vrata za režiju. I onda sam shvatila da mi se sviđa i gluma. Tada mi je impresivan lik bio Slavko Dimitrijević, reditelj dečijeg programa na trećem programu. Tu sam videla šta je režija, a onda sam obratila pažnju i na pozorišnu.

Tragedija kao šlagvort

Kad sam bila u petom razredu osnovne škole, dogodila se nesreća u Aleksinačkim rudnicima. Naša škola je tim povodom organizovala prijem dece nastradalih ljudi, bili su pet dana u gostima kod nas u Novom Sadu.  Bila je osmišljena prigodna svečanost, moj razredni, nastavnik srpskog, sa mnom je spremio odlomak iz Petrijinog venca. Pošto je video da mi to ide, posle škole sam ostajala u učionici slušajući na trakama odgovarajući dijalekat i skidala ga. I na kraju, kad je priredba održana, svi su bili uvereni da sam jedna od devojčica koje su došle iz Aleksinca. To je bio prvi susret sa čarima glume.

Ledeno krštenje

Moja prva premijera je bila ""Snežna kraljica". Bila sam na trećoj godini akademije i igrala sam Gerdu. Već sam radila u Buhi! To je za mene bio lični uspeh jer sam se vrlo lako i opušteno, s radošću, izborila s ulogom i iznela je bez strahova. Uživala sam u svemu tome. Mnogo kasnije sam saznala kakav je to odjek imalo i koliko su neki ljudi iz profesije, stariji od mene, koje lično ne poznajem, znali za mene. Na primer, tri godine kasnije, otišla sam u Narodno pozorište da gledam Mihaila Lađevca, i tu su sedele neke naše starije koleginice. On me je predstavio, a one su rekle da me znaju: "A, pa lutko, ti si Gerda". Posle toga mi je ponuđena stipendija u Pozorištu.

Biti drugi

Prva trauma vezana za ovaj posao je alternacija. Meni se to desilo još u osnovnoj školi, na dramskoj sekciji. Nije svejedno kad spremaš ulogu s nekim i onda neko odlučuje da li to igraš ti ili taj drugi. Daješ maksimum i trudiš se, a sve to može da bude uzalud, i to u zavisnosti od nekog spleta okolnosti. To mi se dogodilo i sa Snežnom kraljicom: Mina je prva dobila ulogu ali je zatrudnela. To je situacija koja stvara potpuno nepotrrebnu i besmislenu tenziju, čak i animozitet. Sad mi to više nije trauma, mislim čak da je jako dobro da postoji neko ko može da uskoči u odsudnom trenutku, jer to podrazumeva manju odgovornost, manju frku, neće se otkazati predstava zbog temperature 39. Drugu glumačku traumu sam doživela 1999., kad uopšte nije bilo posla. Tek sam bila počela da radim, dve godine se zahuhtavala, i odjednom je sve stalo. I mesecima nigde ništa. To je prvo pravo suočavanje sa nedaćama koje ovaj posao nosi, što je rekao i moj profesor Predrag Bajčetić: "Svaki glumac, koliko god velik, talentovan i zvezda, ima u svojoj karijeri periode kad nema posla. Morate biti sposobni da sami sebi napravite mogućnost, da sačekate trenutak kada ćete opet početi da radite". Moj prvi susret s tim da nema proba, nema predstava, nema ideja, nema priča o budućnosti, bio je prvi veliki šok, činjenica da ne ide sve tako glatko. Sledeće suočavanje sa stvarnošću bilo je kad sam počela da idem po kastinzima za filmove, serije, na audicije u pozorištu, i osećaj je strašan. Trema je užasna, svi mladi kojima je to početak su pod takvim stresom da ne daju ni pola od onoga što mogu, jer su u grču. Bitno je proći taj period i shvatiti da to nije procena talenta, da je to uglavnom formalnost, jer se uglavnom unapred zna ko će šta da igra. Ali nije uvek tako: "Skoro sasvim obična priča" je imala ozbiljan kasting i uloge su dobili mladi ljudi, ni po babu ni po stričevima. Ipak, za većinu ostalih filmskih ili televizijskih kastinga se zna ko će da igra. Bez obzira na to, poražavajuće je kada izađete na audiciju i znate da ste uspeli da se izborite sa strahovima, da prevaziđete tremu, dali najpribližnije maksimumu, i vidi se da je to sjajno, ali ne dobijete ulogu zbog nekog kompromisa u koji se ne uklapate. Igra neko ko će da obezbedi pare za film ili seriju.

A biti neko drugi

Teško je odrediti najveći profesionalni izazov, ali uloga Marije za film "Skoro sasvim obična priča", ono što je pisalo u tekstu i što je reditelj zamislio, bila je suštinski drugačija od mene, pa sam tu imala višemesečnu analizu lika. Kad je reč o pozorištu, najkompleksnij rad je bila moja diplomska predstava, monodrama po motivima dnevnika Milice Stojadinović Srpkinje: sama sam uradila i dramatizaciju i režiju i ulogu. To je trajalo nekoliko meseci: iščitavanje, dramatizacija, priprema. Nije bilo lako ni više puta kad sam radila sa Mojcom Horvat, na primer "Čikago" i "Malu sirenu". Sa Mojcom je rad užasno naporan i zahtevan, ali sam na kraju bila presrećna vievši šta je ta žena uspela da izvuče iz mene.

Još nisam na vrhu

Kad bih htela da izdvojim svoje najveće glumačko dostignuće, mogla bih samo da konstatujem da je ono još uvek negde predamnom. To je u budućnosti. Iskreno se nadam što kasnije, jer dokle god napreduješ - postojiš. Ipak, ima nekoliko uloga koje su za mene lično bile korak napred: Gerda u "Snežnoj kraljici", Golum u "Hobitu", Džudi iz "Koruslajna", što mi je bio prvi mjuzikl, i na kraju Kraljica u "Maloj Sireni".

Iza scene

Kad imam vremena, volim da kuvam. Uživam u tome da pravim ručkove i večere i zovem prijatelje. Bivša cimerka mi je rekla da kuvam kao žena sa tridesetogodišnjim kulinarskim iskustvom. Verenik ne može da se odluči koje moje jelo najviše voli, mada mu je favorit piletina u sosu od šampinjona, što radim po sopstvenom receptu u koji je ukomponovano više različitih načina pripreme.

Lični cilj su mi deca, a profesionalni da nešto režiram. Glumačkih izazova je mnogo, ali ja bih se rado upustila i u režiju.