Snovi o umetnosti

Rođena sam u Novom Sadu, 14. 8. 1980. Moju porodicu čine mama, tata i brat. Kao i svako, mislim da je moje detinjstvo bilo najlepše na svetu, i dala bih ne znam koliko godina života da se vratim u njega makar na jedan dan i da se ponovo igram sa svojim drugaricama Majom i Jelenom, sa kojima sam odrasla. I moj izbor glume je vezan za detinjstvo. Moji roditelji dizajniraju kožnu galanteriju, i sećam se da bih nekada, kad se vratim iz noćnog izlaska, u 3, 4, 5 ujutro, zatekla tatu budnog u sobi kako crta. Ja ga pitam: „Šta radiš, ćale?", a on mi kaže: „Sanjao sam neku torbu, pa ako je odmah ne nacrtam, bojim se da ću je zaboraviti." Iskreno, i meni se desi da mi usred noći padne na pamet nešto zanimljivo vezano za ulogu, i uvek pomislim kako moram da zapamtim, ali svaki put do jutra zaboravim, tako da ću izgleda morati da počnem da primenjujem ćaletov metod, i da počnem da zapisujem.

Ljubav i rat

Verovatno sam od roditelja nasledila tu potrebu za umetnošću, za kreativnošću, za pravljenjem nečega, tako da sam se upisala u Srednju umetničku školu u Novom Sadu, odsek za dizajn tekstila. Na drugoj godini sam imala plan da nastavim školovanje u Firenci, primenjene umetnosti, odsek Kožarstvo. Međutim, počeo je rat, tako da sam ipak morala da ostanem. A i prva ljubav mi se desila u to vreme. Tako da su rat i prva ljubav bili odlučujući faktori da ipak ostanem. A malo sam se i razočarala u neke predmete, u neke profesore i nisam više bila sigurna da sam odabrala pravu profesiju. Ipak, ostala je ta potreba za umetničkim izražavanjem i onda sam počela da razmišljam o glumi.

Prvi udarac

Kad sam izašla na prijemni u Novom Sadu, kod Petra Banićevića, on me je, čim je video fotografije koje sam donela uz prijavu, pitao: „A zašto vi ne biste pokušali da se bavite menekenstvom?". „Molim?", odgovorila sam, "Videćete vi! Doviđenja!", i samo izašla napolje. Tako je prošao moj prvi izlazak na prijemni.

Juriš na glumu

Drugi put sam prošla u uži izbor kod Bore Draškovića, ali nisam prošla dalje. I onda mi je Marija Veljković, s kojom sam tad živela i koja je potpuno isto prošla na prijemnom, rekla da je čula da treba da se oformi eksperimentalna klasa na BK akademiji, gde će glumu i režiju predavati Nikita Milivojević i Anita Mančić. Obe smo odlučile da pokušamo tamo, i obe smo primljene. Imala san sreću da je u to vreme glumica kojoj sam se divila bila baš Anita Mančić. Iskreno rečeno, upis na Akademiju i ta prva godina su bili moj prvi susret sa profesijom, ne računajući to što sam recitovala na priredbama u osnovnoj školi. I uvek su govorili da imam lep i zanimljiv glas. I volela sam da recitujem, volim i sada, samo ne znam zašto više ne učim pesme napamet.

Stati na svoje noge

Kad pomislim na svoj prvi uspeh, ne mogu da kažem da je to neka uloga ili nešto slično, već nešto mnogo ličnije: to što sam tek posle prve godine shvatila da sam sama, da sam se odvojila od roditelja, i da sam stala na svoje noge. Nije bilo nimalo lako, iako sam to oduvek želela. To bih označila kao svoj prvi uspeh, jer iako je lično, bilo je u svrhu moje ljubavi prema umetnosti.

Ja bih da pevam još malo

Ako bih birala omiljenu ulogu, to bi verovatno bila Klavis iz predstave „Dečko koji obećava", jer sam u početku bila jako skeptična kako ću izvesti to pevanje, pošto sam oduvek mislila da nemam sluha, mada Kaja Žutić tvrdi da to nije tačno. Verovatno me samo bodri, ali dobro. Isto tako, jako sam stidljiva kad su slobodne scene u pitanju, posebno na sceni, jer na filmu stisneš zube i završiš s tim, a u pozorištu se to ponavlja iz večeri u veče. O prvom razočaranju ne bih govorila, jer smatram da ih uvek ima - i na profesionalnom i na privatnom planu, i u prijateljstvu, i svuda, pa se trudim da se preterano ne obazirem na takve stvari i da ih ne primam k srcu. Mislim da je bolje odmah se navići na te stvari nego stalno zbog nečega puzati.

Kao sav normalan svet

Ne znam koje mi je najveće profesionalno dostignuće. Nadam se da ono tek dolazi. Volim da gledam emisliju Tanje Peternek „TV lica kao sav normalan svet", ona uvek za goste ima jako uspešne ljude, i kada pomislim na sebe kao eventualnog gosta, mislim da bih se ipak zahvalila na pozivu, jer mislim da ipak nemam još uvek šta važno da kažem, toga će tek biti u nekoj budućnosti. Najveća podrška u poslu su mi roditelji, brat, moj kum Peđa, i još nekoliko ljudi. Dečko, naravno, ali iz posla jako malo ljudi. Omiljeni saradnici iz Buhe su mi Boško Đorđević, Sandra Šušljik, Milena Depolo, Ljilja, i lepo se slažem sa celom mladom postavom Buhe. Svi smo zajedno primljeni, i stvarno volimo da radimo zajedno: Andrija, Viktor, Borka.

Želim porodicu

Kad ne radim, volim da vozim bord, mada se sada malo plašim, zbog eventualnih povreda, iako se i dalje jako radujem zimi. Ranije sam volela i da crtam i slikam. To više ne radim, ali se nadam da ću se ponovo aktivirati. I garderobu ne mogu da isključim. Ali ne u smisli da moram da imam sve što je najmodernije, nego i na taj način volim da ispoljavam tu svoju kreativnost. Što se tiče izlazaka, volim da kafenišem preko dana, a uveče volim kućna okupljanja i bleje. U karijeri nemam neke ambicije za odlazak van zemlje, ali mi je san da što više radim i da se oprobam u što različitijim ulogama. Privatno želim da osnujem porodicu.

Mere za dušu

Omiljena predstava su mi „Šine" Milene Marković. Kad je reč o filmu, obožavam Meril Strip i, biću tolatno žensko, „Mostove okruga Medison". Hit knjiga mi je „Svila" Alesandra Barikoa, obožavam je i koju god pročitam, opet razmišljam o njoj. Slušam Stinga i Vitni Hjuston, uživam u njihovim divnim vokalima, kad mi je dosta buke i kada želim da se opustim.