Put popločan neozbiljnošću

Rođena sam u Beogradu, 14.12. 1983. Odrastala sam sa mamom, tatom i sestrom, a detinjstvo mi je najviše obeleženo letima u Pljevljima kod bake i deke. Tamo sam imala divno društvo, neograničenu slobodu tako da su Pljevlja na jedan poseban način obeležila moje odrastanje. Glumački počeci bili su mi u studiju Vlade Andrića krajem osnovne škole. Volela sam da idem tamo, ali daleko od toga da je gluma počela da me zanima ozbiljno, kao nešto što bi moglo da bude moja profesija. Čak se sećam da na prvi javni čas nisam zvala nikoga da me gleda. Nisam to tada smatrala toliko bitnim.

110 s preponama u Knezu

U drugom srednje išla sam u Omladinski otvoreni klub i drugarica iz kluba mi je jednog dana rekla da se sutradan održava audicija kod Mike Aleksića. Par meseci pre toga gledala sam emisiju „Dok anđeli spavaju" u kojoj je on bio gost, bukvalno sam se zalepila za televizor dok je on pričao, i pomislila sam kako bih volela da upoznam tog čoveka i budem kod njega u grupi. I tako sam otišla na audiciju i bila primljena posle raznih peripetija. Mika je poznat po svom „blagom" nastupu, pa sam posle audicije pomislila kako nemam nikakve šanse da me primi. Međutim, ipak jeste, i sećam se da sam od sreće trčala i skakala kroz celu Knez Mihailovu. U grupi se i dalje nisam opredelila za glumu, više sam razmišljala o dramaturgiji. A onda, na zimskom raspustu pred prijemni, Andrijana Tasić je počela da sprema monologe za prijemni, i tako nekako uz nju, počela sam da se pripremam bez neke ideje da cu zaista izaći na taj prijemni.

Drugačije ne bi valjalo

I došao je taj famozni septembar kada je bilo sve ili ništa. Imala sam već upisan drugi fakulet i misllila sam ako ne prođem, to je to, neću više pokušavati. Moja sreća te sam uspela i sada se bavim poslom koji obožavam i ne znam da li bi me ijedan drugi činio toliko srećnom i ispunjenom. Naravno, da ne ispadne kako sam ni iz čega postala glumica, ja sam intezivno išla u pozorište i divila se svemu sto se tamo dešava i verovatno potajno nadala da ću i sama jednog dana biti deo toga.

Scena je zlatna udica

Kad pričamo o prvim uspesima, nekim svojim intimnim uspehom smatram prvo odvajanje od Akademije, na trećoj godini studija u predstavi „Zlatna udica", u kojoj sam igrala sa pola svoje klase. Tokom studija si ipak nekako ušuškan, i nemaš neki dodir sa spoljašnjim svetom sem tih ispita, ali i na njih dolaze navijači - roditelji, prijatelji, a ovo je prvi put da smo se susreli sa publikom. A prvo odobravanje... U diplomskoj predstavi „Bliskost". Uloga Alise je moja najozbiljnija do sada, i najveći glumački zadatak, tako da smo se tu možda najviše našli publika i ja. Divno je sto se ta predstava i dalje igra.

Čovek je proces

Što se tiče prepreka, sa svakim novim zadatkom nalaziš u sebi nešto što moraš da prevaziđeš i to je sasvim normalno. Tokom studiranja trudila sam se da sebi postavim komplikovane zadatke, koji su u tom trenutku možda i bili nedostižni za mene i po iskustvu i po godinama i po složenosti karaktera. Ali mislim da studije služe za to, da grešis,da isprobavaš i da na sve to gledaš kao na fazu u glumačkom sazrevanju, a ne da brineš kakav će biti finalan rezultat. U profesionalnoj karijeri još uvek nisam naišla na neku tako kompleksnu ulogu, sem Alise, koja mi verovatno zbog toga toliko i znači. I naravno, bio mi je zahtevan rad na ulozi Dezdemone, u „Otelu" . Tu sam imala velikih lomova, preispitivanja i muka sa raznim scenama i nalaženjem rešenja za njih. Ali, zato je pozorište i dragoceno, zbog tog ipak dugog procesa koji traje dva-tri meseca, i zbog mogućnosti da se u toku njega mnogo toga promeni.

Još uvek sanjam

Neostvareni cilj mi je uloga Nastasje Filipovne iz „Idiota". Nadam se da ću imati prilike da je igram za koju godinu. Takođe volela bih da igram u nekom od komada Tenesija Vilijamsa, njegove junakinje su mi fascinantne, višeslojne i uzbudljive za rad. Ono po čemu se Buha izdvaja je jako dobra atmosfera, i još uvek pamtim period kada sam kao mlada glumica, na trećoj godini studija, došla da radim „Snežanu". Stvarno su svi želeli da mi pomognu, odmah sam se osetila prihvaćenom. Zato ne mogu i ne želim nikoga od kolega da izdvajam kao omiljenog, volim Buhu i sve ljude u njoj.

A kad vreme stane

Kada mi je potrebno opuštanje volim da gledam serije u cugu. U stanju sam da se ne odvojim po par dana. Poslednja mi je „Rim", pre toga „Cold feet", „Prijatelji", „Prison break"... Ali, najveći vid relaksakcije su mi putovanja, bilo gde, bitno je samo da promenim mesto. Jer, svaki put kad se vratim, kao da krećem ispočetka, osećam se kao da mi je sve novo. Kad izlazim, volim mesta gde mogu da pričam s prijateljima, mesta gde može da se napravi neka domaća atmosfera. Volim kad posle nekog vremena počnem da poznajem ljude. I, naravno, često idem u pozorišta i bioskope.

Komplet za opstanak duha

Predstave „Slučaj Vojcek Hinkeman" i „Ćeif", filmovi „Glavom kroz zid", „Požuda - oprez" i „Životi drugih", knjige „Lovac na zmajeve" i „Dopler", a od muzike „Feist", „La Roux" i „Jinx"