Iz kontre

Rođen sam 19. februara 1974. u Vrbasu, od oca Tomislava i majke Vukosave. Imam stariju sestru. Nas dvoje smo potpuno različiti, suprotne osobe. Ona je završila FON, ja glumu. Odrastanje sa njima ni u kom smislu nije uticalo da se opredelim za glumu. Šta više, oni su uvek više želeli da izaberem nešto drugo. Oboje su zdravstveni radnici, tata je imao ginekološku ordinaciju, a majka je bila rengenolog, tako da su oni bili daleko od tog sveta. Nije im uopšte bilo svejedno kada sam počeo da se interesujem za glumu. Ali, pošto sam kao dete bio vrlo nemiran i živahan, bila mi je potrebna neka vrsta ventila, vanškolske aktivnosti. I dan-danas u mom kraju prepričavaju šta sam radio. Jednom sam gurnuo glavu u lonac sa supom, jednom sam se očevim kolima sjurio u kukuruze. Tek u školi sam se malo smirio. Tada sam se opredelio i za glumu, i to uz pomoć učiteljice Milene sa kojom sam radio prvu predstavu u školi.

Umesto fudbala

Prva važnija uloga koju sam igrao je bila Kekec Kerempuh Miroslava Krleže. Ne sećam se nikakve treme, to je za mene bila vrsta igre. Ne odem na partiju klikera, nego u pozorište. Fudbal nisam voleo, tako da sam otišao na tu, „sportsku" stranu. To su bili moji glumački počeci, iako nisam još uvek želeo da budem glumac. Više sam želeo da budem pilot ili tako nešto. Tek negde u pubertetskim danima sam prelomio. I uloga u seriji „Poslednje leto mog detinjstva" me je dodatno približila glumi. U srednjoj školi sam počeo i da recitujem i stvari su se polako iskristalisale.

Preživljavanje

Kada sam se definitvno opredelio za glumu, imao sam sreće da sam se upisao na Fakultet dramskih umetnosti iz prve. Na Akademiji sam naučio šta znači živeti. Bio sam na klasi profesora Milenka Maričića. Studirao sam tokom devedesetih, kada se u Srbiji jedva sastavljao kraj s krajem. Radio sam i kao konobar, i u video klubu, a jedne zime sam sa klasićima, Ivanom Jevtovićem, Natašom Kličković i Sanjom Mikitišin spremio predstavu koju smo izvodili po obdaništima. Čak smo imali i dobru zaradu, iako smo se smrzavali, pošto smo od vrtića do vrtića išli gradskim prevozom, a tada se autobus čekao i po nekoliko sati.

U zverinjaku

Sam dolazak u Beograd bio mi je prilično traumatično iskustvo. U manjoj sredini iz koje sam došao svi se međusobno poznaju, ljudi su drugačije vaspitavani, cene se neke druge vrednosti. U metropoli je potpuno drugačije, pogotovo što sam studirao i živeo na Novom Beogradu. Meni je bio jednoličan. Počeo sam i da srećem neke ljude za kakve nisam sanjao da postoje. Iznenađivale su me reakcije nekih od njih, koji prema ljudima iz manje sredine imaju stav kao da su došli da im nešto otmu. Pored toga, nikoga u Beogradu nisam poznavao, što mi je dodatno otežavalo situaciju. Ipak, ni u jednom trenutku nisam ni pomislio da odustanem, a klasići su mi dosta pomogli u tome da ostanem istrajan. Shvatio sam da, ukoliko hoću da se bavim svojim poslom onako kako želim, moram da živim u velikom gradu.

Od dasaka do kamera

Na početku karijere sam mnogo igrao u pozorištu, u trupi „Torpedo", u Pozorištu na Terazijama, tada Teatru T, i u pozorištu „Boško Buha". Buha mi je bila veoma značajna, posebno saradnja sa Milanom Karadžićem, s kojim od početka dosta radim i od kog sam, mogu da kažem, dosta naučio. Volim da radim sa svim kolegama iz Buhe, sa svima se dobro slažem. Kada sam bio na početku, činilo mi se da u pozorištu imam više slobode, ali onda sam počeo dosta da snimam, i sada stvarno ne mogu da grešim dušu: volim i televiziju i veliko platno.

I od negativaca se uči

Ne mogu ni jednu ulogu da izdvojim kao posebno dragu, u svakoj nađem po nešto što mi je izazovno. Čujem oko sebe komentare da bi to što često igram negativce moglo da se odrazi na moj privatni život, u smislu kako će me okolina doživljavati. Ali, stvarno ne vodim računa o tome da li će publika misliti da sam i privatno takav, to je moj posao. Ljudi s kojima se družim i koji su mi važni znaju šta od mene mogu da očekuju i čemu mogu da se nadaju.

Glumac sa varjačom

Kada želim da se odmorim od posla, družim se sa ćerkama. To mi uvek skrene misli i oraspoloži me. Takođe, obožavam da skijam i moram da priznam da sam prilično dobar u tome. Naravno, izlazim sa prijateljima, ali više od toga volim da kuvam za njih. Nisam od onih muškaraca koji znaju da skuvaju samo supu iz kesice. Ponekad se okupljamo i u bifeu Buhe i svako skuva po nešto. To mi je jedan od omiljenih vidova provoda.