A sad malo ja

Rođena sam u Beogradu, na Banovom Brdu, 1957. godine. U horoskopu sam Bik. Živela sam kod bake. Banovo Brdo, Praška 7a je lokacija na kojoj sam počela, i na kojoj ću, očigledno, završiti život, sa nekim malim pomeranjima koja nisu bila toliko dramatična. Probam centar, pa mi se ne sviđa, Dunavski kej, nije dobar. Otputujem daleko, u tople južne krajeve, na Haiti, ali shvatim da je Banovo brdo najlepši kraj za mene. Volim te ulice, volim Košutnjak, volim Adu, to mi najviše prija. Što se tiče roditelja, oni su bili daleko, zvali su me „bakino dete", tako da sam negde uvek pokušavala da ih nađem, ceo život mi je prošao nekako na točkovima. Mislim da sam najveći deo života provela tako, putujući za njima, ili za poslom. Put je bio neki moj krst koji sam morala da nosim. Kada dete ne raste sa roditeljima, nego sa bakom koja ga voli odavde do beskraja samo zato što je rođeno, a ne zato što je dobro ili uspešno, ono postaje introvertno. Ja sam se mnogo igrala u dvorištu, među mahovinom i patuljcima, i bila sam prilično usamljena. To me je najviše odredilo, upravo zato što je na pozornici to bilo potpuno drugačije. Tu sam mogla da pokažem ono što imam u sebi. Onog trenutka kada izađete na scenu, vi postajete neko ko je važan, neko koga svi gledaju, neko ko prezentuje neki svoj svet, svoje snove, svoje priče i igre.

Kako smoriti žiri?

Moj prvi susret sa scenom se desio kada sam imala dve i po godine. Tata i mama su radili negde daleko, u Loznici ili Krupnju, ne sećam se tačno. Bio je Dan škole ili nešto slično, a ja sam znala mnogo pesmica, pa su me stavili na pozornicu, i dobila sam svoj prvi aplauz. Kasnije, u osnovnoj školi, sećam se otvaranja jednog mosta, i jednog divnog slikara, akvareliste, koji me je pitao da li znam šta treba da radim u životu. Ja nisam znala, tada sam svirala violinu, bavila se učenjem, čitanjem. On mi je rekao da treba da budem glumica. I tada sam se prvi put zapitala. Takođe, tada su i škole bile divne, bilo je dramskih i recitatorskih sekcija napretek. Jednom smo osvojili letovanje, ali to je bilo drugo, a ne prvo mesto, i ja sam bila jako ljuta. Žiri nas je pitao da li neko ima nešto da doda ili kaže, i ja sam se javila. Recitovala sam „Kadinjaču" 45 minuta. Žiri je hteo da se ubije. Smorila sam ih sve, što mi je i bio cilj.

Nisam se spremala za ovo

Što se tiče prvog uspeha u profesiji, jako sam se dobro osetila kada sam na trećoj godini Akademije igrala „Medeju". Tada sam shvatila da sam naučila posao. Akademija je inače tako koncipirana da su svi okrenuti vama, vašem psihičkom, fizičkom, mentalnom zdravlju, pa je izlazak sa Akademije bio priličan šok, pošto ta velika umetnost za koju se vi pripremate odjednom postaje samo posao. Sada mi je žao što sam vodila sa profesorkom Ognjenkom Milićević taj razgovor, mnogo sam je volela, a i ona mene... U svakom slučaju, tada sam je pitala: „Zašto ste nas lagali? Gde je ta velika umetnost o kojoj ste nam pričali?" Ja za to nisam bila spremna. Bila sam spremna u smislu tehnike rada, bila sam dobar student, ali za te vrste međuigri - vrlo malo. Takva sam i dalje.

Kad stigneš u bilo koji grad

Zanimljivo mi je bilo pripremanje uloge u „Starinarnici", uspela sam dosta da se namučim s tim. Probe su bilo jako zgusnute i trajale su beskrajno dugo, ansambl je bio ogroman i sve je bilo jako komplikovano,a ja sam još prepodne igrala i predstave, pa sam desetak dana pred premijeru zamolila za pauzu. Tada sam imala običaj da uzmem sebi slobodan dan, odem na autobusku stanicu i pitam kada kreće prvi autobus bilo kuda. Onda sednem u njega, odem u taj grad, ručam, i vratim se kući. Taj izlazak je bio nešto što mi je mnogo značilo. Međutim, oni mi nisu dali, i ja sam se dogovorila sa Zoricom Jovanović da me zameni u „Nemuštom jeziku". Ona je pristala, a ja sam otišla u Novi Sad, ručala i vratila se. Tadašnji upravnik se jako naljutio i obe smo bile kažnjene. Ali, svejedno, taj ručak mi je prijao, bio mi je neophodan, jer sam već zaticala sebe u garderobi, sakrivenu u ormaru, pokrivenu zavesom.

Žuljevi od lovorovog venca

Zanimljivo mi je bilo i kada sam spremala „Divlje labudove" u Narodnom, i kada mi je Trša, balerina zadužena za nas, dala baletske patike, pokazala nekoliko vežbi i rekla: „Sad je jun mesec, 1. septembra očekujem da si na vrhovima prstiju." I ja sam stvarno celo leto vežbala kao manijak, došla 1. septembra i svima pokazala šta sam naučila. Volela sam i „Hobita" Paola Mađelija, mislim da je to najbolja predstava u kojoj sam učestvovala. Probe su trajale po deset sati, nije bilo čak ni pauze za odlazak u wc. Još uvek čuvam taj Lovorov venac koji sam dobila na MESS-u.

Šta se ne sme propustiti

Predstave „Mara - Sad" i novi „Derviš i smrt", filmovi „Tetka Zita" i „Sati", knjige
„Bekstvo od slobode", „Aleksandrijski kvartet", dosta toga od Ruždija i Pamuka, Junga kog treba podvlačiti, „Usamljenost prostih brojeva". Muzika ide u skladu s trenutnom fazom: Pošto dosta radim u Čačku, za te predstave stalno tražim neku muziku, sad sam našla neke Turke. Inače, uvek pasuje neki lagani džez.