Gluma ili košarka?

Rođen sam 19. aprila 1955. godine u Sečnju, jednom malom mestu u Banatu. Tu sam proveo tri godine, a onda smo se otac Janko, majka Jela i ja preselili u Bileću, isto tako jedno malo, lepo mesto u Hercegovini. Bileća je imala dva kulturno-umetnička društva, i ja sam već u trećem ili četvrtom razredu krenuo u dramsku sekciju. Mislim da sam bio četvrti osnovne kad sam prvi put zaigrao na daskama, tako da se tu već razvila moja želja da se kasnije bavim glumom. Bio sam član tog kulturno-umetničkog društva sve do četvrtog gimnazije. Takođe, u Bileći su stalno gostovala pozorišta, dubrovačko i mostarsko, tako da me je i to uvuklo u taj svet. I dalje pamtim tu mostarsku „Ožalošćenu porodicu". Tada sam imao dve želje, da upišem glumu i da igram košarku. Na žalost, nisam mogao paralelno i jedno i drugo, jer sam imao dva treninga dnevno, a predavanja na fakultetu su trajala po ceo dan. Tako je gluma pobedila. Imao sam uzore i u sportu i u glumi. Od sportista je to bio Nikola Plećaš, a kao student glume voleo sam Šerbedžiju. Bilo mi je fascinantno kako igra karakterne uloge. Sećam se filma „Bravo, maestro". Igrao je dirigenta, i ja nisam mogao da verujem koliko je to ubedljivo i tačno. Naravno, i danas volim da ga gledam, on je veliki glumac. Volim i kako govori poeziju, ta njegova emocija mi je uvek bila interesantna, pošto i ja dobro govorim poeziju.

Po malo od svega

Što se tiče prvog uspeha, to je, naravno, položeni prijemni za Akademiju, 1974. godine. Tada su prijemni bili u septembru, a bio je baš 13., tako da mi je 13 tada postao srećan broj. Bio sam na klasi profesora Minje Dedića. Na klasi smo bili Dara Džokić, Gordana Gadžić, Sonja Knežević, Lidija Pletl, Branislav Lečić, Enver Petrovci, Vlado Kerošević i ja. Prvi profesionalni angažman sam dobio kada sam bio, mislim, na drugoj godini, u Pozorištu „Dvorištu", u Kapetan Mišinom zdanju. Radili smo Šekspirov „San letnje noći". Predstavu su režirali Petar Zec i Mirjana Ojdanić. To je bio baš ozbiljan zadatak, igrao sam ulogu Demetra, ljubavnika. Igrali smo tri-četiri sezone, pa smo posle pripremali još neke predstave, i tako sam dosta dugo ostao aktivno angažovan u Pozorištu „Dvorištu". Igrao sam i jednu malu ulogu u filmu „Nacionalna klasa", ulogu vozača, i to mi je bilo prvo iskustvo na filmu. Što se tiče televizije, neposredno posle Akademije igrao sam u pet-šest epizoda serije „Mitovi i legende". Pokojni profesor dikcije i lektor Brana Đorđević nam je davao baš ozbiljne zadatke, morali smo naizust da znamo sav tekst koji je bio jako komplikovan. Imao sam i lepu ulogu u „Kraju dinastije Obrenović", gde sam igrao doktora Snegireva koji prvi konstatuje da Draga ne može da ostane u drugom stanju. Radim dosta i na radiju, i taj rad se dosta razlikuje od svega ostalog. Neposredno pred snimanje dobijemo tekst, imamo čitaću probu, i odmah snimamo. Zato to zahteva brzinu, koncentraciju, i to mnogo znači za trening. Takođe, samo kroz glas mora da se dočara ceo lik.

Sa Akadeije u Buhu

Iako sam se oprobao u svemu, od početka me je najviše zanimalo pozorište. I desilo tako da je od početka pa do danas, moje pozorište baš Pozorište Boško Buha. Diplomirao sam u maju 1978., a već početkom '79. sam bio primljen u stalni angažman u Buhi. Odmah sam imao sreću da igram i glavne uloge i velike uloge, da radim sa velikim rediteljima, počev od Miroslava Belovića, pa mog profesora Minje Dedića, zatim Paola Mađelija. To su mi bila stvarno interesantna iskustva. Pamtim rad na komadu „Hobit" koji je režirao Mađeli. To je bila prava čarolija, toliko spektakularno... Ta predstava je dobijala nagrade, na primer na MESS-u u Sarajevu. To su bili moji počeci u Buhi, kada smo imali jako veliku produkciju. Radio sam i sa Egonom Savinom, kod njega sam igrao glavnu ulogu, pa sa Nikolom Jevtićem, a onda najviše sa Milanom Karadžičem kada je on došao u angažman u Buhu, negde 1986. Kod njega sam igrao maltene u svakoj predstavi. On je dosta uticao na moj glumački razvoj. Kad smo počeli da radimo bio sam još uvek mlad glumac, a onda sam, čini mi se, napredovao idući kod njega iz podele u podelu. Lep uspeh su mi dve nagrade Gita Predić-Nušić koje Buha dodeljuje, jer dolaze od uprave, i što je još važnije, od kolega. Zato su mi vrlo drage i važne.

Sa predstave na predstavu

Radio sa dosta i u Ateljeu, u Beogradskom dramskom... U Ateljeu sam igrao baš u onim njihovim hit-predstavama: „Kosančićev venac", „Zakleti spasilac davljenika", „Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina", „Ne šetaj se gola", Fejdoovom vodvilju, „Turneji", koju je režirao opet Karadžić, pa „Čovek, zver i vrlina" Pirandela, koju je režirao mladi reditelj Dušan Petrović, student Miroslava Belovića, kao i Karadžić. U Beogradskom dramskom sam imao sreću da radim sa Žagom Mićunovićem, a moram od reditelja da pomenem i Zorana Ratkovića koji je režirao većinu tih predstava koje sam igrao u Ateljeu, i davao mi prilično lepe uloge. Tada se dešavalo da igram i po tri predstave dnevno. U Buhi dečju, uveče u Ateljeu, a između u Beogradskom dramskom, tada su se tamo igrale predstave i od 17 sati. Ali, sve se nekako stizalo. Šalio sam se tada, kad uđem u pozorište, uvek sam pitao inspicijenta: „Šta beše igramo večeras?".

Perina škola

Od kolega pamtim rad sa Perom Kraljem, jer radeći sa njim čovek mnogo i nauči. I kad bih počeo da nabrajam s kim sam još voleo da radim, bilo bi previše, ali Peru izdvajam. A što se druženja tiče, volim da se družim sa svim kolegama. Omiljeno mesto za izlazak nam je bio bife Ateljea, tamo je bila najbolja atmosfera. Pa onda, Srpska kafana. I naravno, naša kafanica u Buhi. Danas nema više takvih druženja, to se dosta promenilo. Sad je život mnogo brži, svi jure za novcem, ne samo u našem poslu, nego uopšte. Tako da nema više te atmosfere. Odradi se posao, i svako ide svojim putem. Sad volim da idem na reku, i u samu kafanu Reka, ali generalno ne izlazim mnogo. Imam i stare prijatelje iz Bileće, sa kojima se nalazim kad god odem tamo.

Reditelj kao trener

Kad ne radim, i kad nisam u pozorištu, volim rekreaciju. Posebno plivanje i basket, koji mi je ostao još iz mlađih dana, moja stara ljubav. Volim filmove, i pratim domaću i svetsku kinematografiju, i volim da pratim sport. Ponekad se i kladim, i mogu da se pohvalim da sam uvek u plusu, ali, na žalost više ne idem na utakmice, zbog ovih gužvi koje se događaju. U stvari, volim sport jer je veoma sličan sa glumom. U pozorištu imaš reditelja, u sportu trenera, rad je timski. Trener pravi taktiku, reditelj koncepciju, i počinje predstava. Najviše volim da igram višeslojne, karakterne likove. Naravno, kada sam došao u Buhu, počeo sam ulogama prinčeva. A onda mi je pokojni upravnik Farkić rekao da je vreme da počnem da igram karaktere. I, naravno, ja sam se složio. A jedan kolega mi je još pre dvadeset godina rekao da imam mnogo komičnog u sebi, i da su komični likovi pravi za mene. Dosta sam o tome ražmišljao, i vidim da je bio u pravu, posebno kada dođe i publika i kada vidim kako reaguje na mene.

Preporuke

Od predstava preporučujem „Malu sirenu", „Petra Pana", iz Buhe, „Mletačkog trgovca" i „Pseći valcer" sa mojim klasićem Lekom, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Što se filma tiče, dragi su mi svi filmovi sa Dastinom Hofmanom koji mi je omiljeni glumac, dakle, „Tutsi", „Kramer protiv Kramera"... Više volim tu stariju školu...