Kad bih bio Bekim

Moj svet je počeo 18. januara 1978. u Beogradu. Majka je bila ekonomista, a otac oficir JNA, inženjer. Ali, uvek su imali u sebi nečeg performerskog. Niko se nije bavio umetnošću, ali su svi naši skupovi ličili na predstave. Moj otac ima veliku porodicu, petoro dece iz tri braka, petoro unučića, dva praunučeta. Mislim da me je taj njihov performerski dar u ranom detinjstvu opredelio. Odrastao sam i po šumadijskim selima kod baka i deka i moje detinjstvo nije bilo vezano samo za grad, što je važno. Na selu se scenografija za igru pravi, sve smo sami konstruisali: kućice u drveću, mali mlin na reci... Kroz to odrastanje svašta je ličilo na pozorište. Nikad mi nije bilo dosta, voleo sam da improvizujem. I dan danas imamo na našem placu mnogo lešnika, pa smo kao deca pravili lukove, strele, mačeve, rezbarili i takmičili se ko je to lepše uradio. Bio sam okružen svetom fikcije. Kad sam imao samo četiri godine, u Mladenovcu se snimao "Quo Vadis". U obdaništu su tražili klince da statiraju i tako sam dobio prvu ulogu. Celo detinjstvo sam želeo da budem Bekim Fehmiu, i to sam svima govorio. On je bio otelotvorenje filmske čarolije, a pritom je bio naš!

Buha kao kuća

Svoju prvu predstavu sam radio u Dadovu 1994. To je bila generacija s kojom sam posle studirao. Onda smo Darijan Mihajlović i ja osnovali u Mladenovcu amatersko pozorište „Teatar na krovu" i to je živelo godinama, dobro je radilo, predstave su išle, gostovale, pobeđivale. Godine 1997. sam se upisao na Akademiju u prvoj generaciji studenata Biljane Mašić. To je početak mojih najlepših godina. Svi smo bili vezani, prijatelji. Sećam se kada je Goran Šušljik otišao u Bocvanu da živi i neko je trebalo da ga zameni u "Svetom Savi", Milanu Karadžiću me je preporučila Ljilja Mrkić Popović, koja je bila dekan i profesor. Tako sam prvi put došao u "Buhu". Nekako su ljudi ovde odmah videli da nosim veliku energiju, a Milan Karadžić je tad počinjao da sprema "Šargora", i falio mu je neko za mističan lik polustvarnog bića koje izgleda kao Šekspirov Puk - pojavljuje se, nestaje, govori velike istine u simbolima... On je mislio da to treba da igram ja i tad smo napravili tu predstavu u kojoj mislim da sam dao jednu od svojih najboljih uloga. Tokom naredne dve godine sam dobio gomilu nagrada i prirodno se zapatio ovde, u "Buhi". A onda sam 2001., 17. oktobra, i diplomirao. Donka Špiček i Ljuba Ršum su me te iste noći zvali da uđem u stalni angažman. Tako je Buha postala moja kuća.

(GR)Eh, mladosti

Moj prvi sudar sa realnošću je počeo da se dešava relativno skoro, jer ni ja, kao ni mnogi, nisam verovao da će mladost odjednom, preko noći, da prođe. Kad se desi smena generacija, prestaje da bude dovoljan šarm ili energija, sve ono što prirodno u životu dođe i bude lako - odjednom nestaje. Onda su neophodni iskustvo, obrazovanje, brzina, da ljudi mogu da se oslone na tebe, da budeš dovoljno odgovoran da bi ulazili u poslove koji su visokorizični i mnogo koštaju i duševno i finansijski. Danas mislim da sam dobro postupio što sam svoju mladost arčio u izlascima, divljanju, zezanju, ali sam se trudio da uporedo s tim radim na sebi, da se obrazujem, proširujem svoje znanje, vidike, klešem stavove. Čini mi se da sam to danas unovčio, ali ne samo u materijalnom smislu.

Ponekad i loš

U nekoliko navrata sam igrao i živeo po Evropi, meni je to najvrednije iskustvo jer tamo nisam imao nikakvu zaleđinu, nisam imao ljude koji poznaju moj opus, ni porodicu, ni prijatelje... Prvi put sam imao samo sebe i to velikom ispitu - da li zaista vredim? Kada sam uspeo u Beču da budem glumac, a i da steknem prijatelje i publiku koja me voli, da se integrišem u neke kulturne i socijalne krugove, tad sam shvatio da je važno da čovek radi samo na sebi. Ako je to na dobrim i zdravim osnovama, uvek možeš ponovo da počneš od nule. U ovoj zemlji mi je najzanimljivije bilo pripremeanje "Hitlera" u Ateljeu. Morao sam da nađem nešto što se o njemu ne zna, što samo ja mogu da naslutim, intimno i lično, tako da sam šest meseci čitao sve što je ikad napisano i snimljeno o njemu, sve što ljudi pamte. Bio mi je strašan taj sudar s tim da moram da razumem čoveka kog ću da igram, a s kojim se duboko ne slažem. Tada sam shvatio da sve u životu što se oko nas dešava ne moramo da opravdamo, ali moramo da shvatimo. To je put susreta sa sobom. Najteže je u svojoj intimi se sresti sa samim sobom i shvatiti da si i ti ponekad loš, da nisi uvek u pravu, da nanosiš bol, i da nađeš razloge za to da bi kasnije postupao ispravnije.

Skidanje marame

Igrali smo "Ružne", nezavisni projekat, koji govori o posebnostima, o ljudima koji su samo naizgled ružni, ali počinju i sami sebe tako da doživljavaju. Posle jedne te predstave se pojavila devojka s maramom na glavi, došla je u bife i počela da plače. Rekla je da nema kosu i da je zbog toga sebe doživljavala kao ružnu, neprihvatljivu, nedovoljno kvalitetnog člana društva, što joj je stvorilo brojne frustracije, ali joj je predstava omogućila da doživi neke lepe strane sebe. Ona je to izgovorila javno u prepunom klubu i skinula maramu sa glave. Odjednom je delovala ponosno i oslobođeno. To je bilo moje najveće dostignuće i najveća pobeda, veća od bilo koje nagrade, popularnosti ili komfora. Otkrio sam da sam i ja nekome pomogao.

Pozorišna porodica

Nisam u ovom gradu završio ni osnovnu ni srednju školu, tako da nemam prijatelje iz detinjstva, pa su većina mojih prijatelja umetnici. Bliski smo po senzibilitetu. Kad imam nedoumice i padove, nesigurnost koja bi drugim ljudima bila nerealna, njima je to prilično razumljivo. Od njih stiže podrška, pomažu mi da racionalizujem neke stvari i to može da bude ključno. Donka Špiček je moja druga majka. Sećam se, na odjavnim špicama svih programe koje sam kao dete gledao na televiziji bilo je njeno ime, kao i majstora tona Riharda Merca. Oboje imaju specifična imena koja se pamte. Mislio sam da su oni neki čarobnjaci koji prave sve ono što ja volim. Moj prvi pozorišni otac je bio dečiji idol, Predrag Panić Pane, u čijoj sam emisiji "Kolariću, paniću, pletemo se, samiću..." uživao u detinjstvu. U "Buhi" me je dočekala kompaktna celina, skupina srećnih ljudi s kojima sam, tokom godina, navikao i da radim i da živim. Draga Ćirić, Sandra Šušljik, Olga Odanović, Boda Ninković, Manda, Duja, Katarina Marković, Viktor Savić, Raša...

Stranac lokalac

Gluma je dvadesetčetvoročasovni posao: gledam, čitam, saznajem ili razmišljam o onome što ću raditi, živim onako kako će živeti moj lik. Za to vreme živim skromno, da bih, kad dođe period u kom imam vremena, sve uložio u daleka putovanja. Uglavnom biram zemlje koje su meni nepoznati filmovi. Volim da ponekad ne glumim u filmovima nego da ih živim, a to može kad se putuje. Ako postoji pasionirani putnik, ja sam taj. Uvek idem samo s jednim rancem na leđima. Garderobu kupujem tamo, jedem sve što oni jedu, pijem sve što oni piju i trudim se da ne budem stranac nego lokalac. Čovek mora da dozvoli da ne kontroliše sve u svom životu. Svaki dan ima svoju ponudu, a ti je uzmeš ili ne. Kad pogodiš metu, promašiš sve ostalo, kaže Šekspir. Ako idemo samo prema cilju a ne uzimamo ostalo, mnogo ćemo propustiti. Verujem da prvo treba pogledati jelovnik, pa tek onda odabrati jelo. Čak iako u životu skreneš u bočnu ulicu, i tu je neki izazov koji će te nečemu naučiti.