Umetnost iz prababinog podruma

Imam četrdeset dve godine, i nemam nikakav problem po tom pitanju, rođena sam 12. juna 1967. u Beogradu, na opštini Savski venac, od rođenja do dana današnjeg živim u Zemunu. Imala sam apsolutno predivno detinjstvo, pošto sam do sedme godine živela u kući, na istom mestu gde mi je sada stan. Živela sam tu sa roditeljima i očevim roditeljima. Tu je bila ogromna bašta s svim mogućim biljkama i drvećem i ljuljaškom, gde sam provodila najveći deo detinjstva. Tu sam počela da maštam. Imala sam ogroman podrum u kome su ostale balske haljine, cipele sa špicevima i šeširi sa velovima moje prababe, tako da sam se stalno oblačila u te kostime. Toga je bilo mnogo jer su moji bili dosta imućni pre rata. Takođe sam volela da sečem iz časopisa reprodukcije čuvenih slikara, impresionisti su mi bili omiljeni, pa sam od toga pravila svoje izložbe. Pošto mi je ćale arhitekta i slikar veoma rano sam postala verzirana po pitanju tih umetničkih dela, mada sama nisam bila mnogo vešta u crtanju. Kroz sve to, kroz recitovanje i neko nedefinisao bacakanje sam pokazala svoje prve sklonosti ka javnoj ekspresiji. Bila sam veoma slobodna, nisam imala tremu, i volela sam to da demonstriram svakome ko je iole želeo da me u tome prati.

Plišano sećanje

Jako rano sam počela da čitam, a jako rano sam krenula i u pozorište, prvo sa obdaništem, pa i sa roditeljima. Išla sam u Radović, Pinokio i Buhu, koja mi je već tada bila magična. Sećam se da je foaje bio sav u onom bordo plišu i bile su istaknute ogromne crno-bele fotke iz predstava. To je moje prvo sećanje na pozorište. Vrlo sam rano krenula i na „ozbiljne" predstave, na opere i balete, tako da sam u srednjoj školi znala već da ispratim ceo repertoar Ateljea 212 ili Jugoslovenskog dramskog. Imala sam divnog profesora umetnosti koji nas je dosta podsticao, a posle i vodio da upoznamo glumce, jer se on s njima družio - Olgu Spiridonović, Radom Đuričin, Tatjanom Lukjanovom, sa kojom sam posle i igrala. Tu se moja ljubav prema pozorištu žestoko začela, ali još uvek nisam imala ideju da će mi to postati profesija. Ipak sam se tada svačim bavila, išla u muzičku školu, na engleski, na plivanje.

Poziv iz budućnosti

Jednom kada su me odredili da na televiziji recitujem nešto ispred škole, bila sam u fazonu „eto, sva deca idu da se igraju, a ja moram na neku tamo televiziju". U svakom slučaju, kad sam to završila, priđe mi neki dedica i kaže mi da dođem u nedelju u Hilandarsku na neku audiciju. Taj dedica je bio Bata Miladinović, koji me je primio u Radio Beograd. Tu su tad išli junaci „Salaša u Malom ritu". Ostala sam tu godinu dana, imala super ocene, ali kad su me roditelji pitali da se opredelim između toga i muzičke škole, odabrala sam muzički školu. Eto, da sam se tu duže zadržala, možda bih odmah znala da je trebalo da se upišem na Akademiju, a ne na Svetsku književnost, i ne bih izgubila te dve godine.

Stegnuta pesnica

Na književnosti sam se jako smorila, bilo je dosta daleko od onog što sam očekivala. Ekipa sa kojom sam se tad družila me je približila Akademiji. Konkurisala sam i bila primljena kod profesora Vlade Jevtovića. Pitala sam ga na konsultacijama da mi kaže da li uopšte vredi da pokušavam, da ću podneti muški šta god da mi kaže, da ne želim da se zanosim ako nisam za to. Kad me je pogledao, Vlada mi je rekao da imam velike šanse da budem primljena. Tako je i bilo. Imala sam dvadeset jednu godinu. Iako sam sebe smatrala slobodnom osobom, bila sam dosta strogo i patrijarhalno vaspitana, počevši od toga kada se izlazi i kada se vraća, do škole koja se ne sme zanemarivati. Verovatno sam zbog toga bila zatvorena duboko u sebi, iako sam spolja imala manifestacije slobodnog ponašanja. Toga sam postala svesna tek na Akademiji, kad su krenule prve vežbe, i kad je profesor primetio da, šta god da radim, stalno držim stegnutu pesnicu. Naravno, nesvesno.

Bestidno otvaranje

Sećam se rečenice profesorke Goce Marić koja mi je stalno ponavljala da se moram „bestidno otvoriti". Pitala sam se šta to znači, i zar nije dovoljno što radim i što se trudim. Sve sam odrađivala korektno, ali je to za mene ostala velika enigma na celoj prvoj godini. I sama sam primećivala da nešto fali, i sve sam više padala u očaj jer nikako nisam kapirala šta to treba da uradim. Čak sam počela i da se preispitujem da li je sve to za mene, da li sam omašila profesiju. I onda sam otišla na more i baš se lepo opustila i tako opuštena sam otišla na drugu godinu. Na prvoj godini si „ti u datim okolnostima" a na drugoj godini se radi lik. I tako sam prvo počela sa nekim imitacijama i nekim likovima, i onog trenutka kada sam počela da se krijem iza nekog lika, tu sam se i emotivno otvorila. I tada sam i ukačila šta je to trebalo da uradim, a i dan danas mi je teško da to verbalno definišem. U svakom slučaju, na drugoj godini sam proradila, otvorilo mi se i telo, i duša i emocija. I kada sam na to dodala još i iskustvo, sada stvarno mogu reći da se osećam potpuno slobodnom. I imam veliko zadovoljstvo zbog posla koji radim. To mi je najvažnije.

Iz haosa

U ovom poslu je itekako potrebna i sreća, i sticaj okolnosti, i još mnogo toga. Mi do treće godine uopšte nismo smeli da radimo, a najviše su nas tražili upravo u prve dve godine. Još se i desilo da smo morali da promenimo profesora, pa nas je na trećoj godini preuzeo profesor Milenko Maričić.On nas nije baš dobro poznavao i mi smo se malo pogubili, a i ljudi koji su nas pratili. Naravno neki su se snašli bolje, kao Goran Šušljik i Dragan Mićanović, a mi devojke smo se nekako pogubile. Nismo bili tako uspešni kao sledeća Vladina klasa - Sergej Trifunović, Vojin Ćetković, Nebojša Glogovac, Nataša Ninković - koji su imali priliku da uz njegovu pomoć lagano uđu u posao, a mi smo se nekako jako nervozno sami snalazili.

Pred direktorovim vratima

Moja prva uloga je bila u Radoviću, igrala sam malog Majkla u „Petru Panu" Ivane Ašković. Velika je sreća što sam igrala dete, znam čak da je profesor Belović, kad je gledao, pitao „Gde ste našli tog dečaka?". I Milan Karadžić se oduševio jer je na sceni gledao dečaka, a u bifeu se pojavila riba sa dugom crnom kosom, tako da me je odmah zvao da radim Vasilisu Prekrasnu u Buhi. Ja sam odmah predložila mog muža da radi muziku, tako da je Buha postala naša porodična kuća. I stvarno sam se tu divno uklopila. Potpuno sam se zaljubila u Buhu, a i ona u mene, i igrala sam sve te divne naslovne uloge. Nudili su mi zaposlenje i u BDP-u i u Radoviću, a ja sam kucnula kod Ršuma na vrata i sama se preporučila. On je rekao „Welcome".

Stvaranje zahteva problem

Iako svaku ulogu smatram izazovnom i podsticajnom, najzanimljivije mi je bilo kada sam uskakala u „Urnebesnu tragediju" u ulogu Nevena, umesto Anice Dobre. Ona je za tu ulogu već bila dobila i Sterijinu, i Radmilovića, i ko zna još koju nagradu. Mene su pozvali da uskočim za nedelju dana i dali mi video kasetu da gledam predstavu. Na dan predstave je trebalo da imam probu sa celim ansamblom, a pre toga je pristao da dođe samo Bata Stojković. Na tu probu sam morala da idem prevozom, pola ansambla se pojavilo, pola nije, predstava se igrala prvi put posle veće pauze, tako da su se i oni prisećali. Na kraju je ispalo da sam ja pripremljenija od njih. Znam da sam imala baš veliku tremu, ali je to jedan od tri-četiri puta u životu da sam ja osetila takvo glumačko nadahnuće i polet. Profesor Vlada, koji mi je pre predstave rekao da me neće čekati, već da ćemo se čuti telefonom da mi kaže utiske, ipak me je sačekao, i rekao da sam stvarno uradila odličan posao. To mi je najlepše i najluđe iskustvo u spremanju neke uloge, a i jako lepo finansijsko iskustvo, moram priznati. Nažalost, kratko je trajalo.

Novi ram za uloge

Takođe, jako mi je lepo i važno iskustvo uloga u „Uticaju gama zraka na sablasne nevene" Pola Zindela, u režiji Ivane Ašković. Igrala sam devojčicu Tili koja je poluautistična. Radili smo u veoma teškim okolnostima, u bundama, bez grejanja, to su bile te ratne godine. Čini mi se da sam najviše emocija unela u tu ulogu. Inače, jedina uloga za koju sam dobila zvanično nagradu je u „Tajni plavog zeca" na festivalu u Bačkoj Palanci, i lepo je da sam tu nagradu donela baš ovom pozorištu. Negde do porođaja sam imala jedno osam naslova, uglavnom princeze, a onda je za mene i privatno i poslovno došla prekretnica - i privatno i glumački sam postala žena, tako da se menja i dijapazon mojih uloga.

Vremensko raskršće

Kad sam došla u Buhu, bila sam jedna od najmlađih, a sad sam jedna od najstarijih, tako da sam promenila stvarno mnogo saradnika. Volela sam da sarađujem sa Olgom Odanović koja više nije u ovom pozorištu, pa sa Marijom Milenković, koja povremeno igra ovde. Njih dve su mi i privatno jako drage. Mnogo sam volela da igram i sa Šušljikom, koji je takođe otišao iz Buhe, ali mi smo bili klasići, i uvek smo nekako igrali u paru još na Akademiji, pa smo nastavili i u Buhi. Volim i Bodu Ninkovića.

Ženska klasika

Inače, nikada nisam bila nešto kapriciozna, jedino me je uvek strašno bolela nepravda, tako da sam boreći se protiv nje znala i da ucenim napuštanjem predstave. Nikad nisam imala strah od otkaza ili tako nešto, i tim povodima sam znala da napravim neki skandalčić. Kad se opuštam, najviše volim, naravno, putovanja i šoping. Nisam putovala samo zbog šopinga, ali mi je uvek bio važna stavka. To odavno ne činim, od kad sam postala majka. Sada volim da sedim i da blejim za kompjuterom, idem na facebook, igram igrice. Volim i knjige. Ne stižem više da izlazim, idem po restoranima u Zemunu, gde živim. Izlazila sam mnogo u vreme Manježa, Stupice, Radovića, to su tad bila kultna umetnička mesta. Imala sam energije da provodim po ceo dan na Akademiji, pa da idem kod dečka, pa da izađemo u grad, pa da ponovo ustanem u sedam. Sada nemam kondiciju za tako nešto. I naravno, volim bife Buhe, to je stvarno divno mesto za izlazak. Volela bih da trajem u poslu, jer smatram da mi je velika sreća što mogu da živim od posla koji toliko volim, od te magije, zabave, i ludila.

Gledajte, čitajte, slušajte

Ranije sam mnogo više pratila sve, sada manje, ali toplo preporučujem „Malu sirenu", mislim da je predstava koja se gleda više puta. Kad je reč o filmu, biću domaćica koja preporučuje laka štiva: „Prohujalo sa vihorom". Od knjiga mi je trenutno hit „Ono sve što znaš o meni" Mirjane Bobić Mojsilović, jer govori o glumicama. Na muzičkom polju, ne mogu da počnem dan bez Arsena Dedića, a obožavam i francuske šansone.