Snimajte ovu malu, čudo je

Rođena sam u Kruševcu, 29. jula 1982. U našoj porodici koju činimo tata Boško, mama
Angelina, sestra Marina i ja, uvek sam bila zvezda. Uvek sam pamtila pesmice, i oni su me vodili kao zadružnu kobilu i pokazivali me rođacima i prijateljima. Tako je bilo i u školi, gde sam gostovala po drugim, čak i starijim odeljenjima, što je u početku bilo simpatično, a posle je bilo „evo je ova ludača što zna sve napamet". U svakom slučaju, volela sam to da radim, i već sa sedam godina sam znala da želim da se upišem na Akademiju, s tim što me je starija sestra lagala da moram da znam savršeno da pevam i igram, da sviram. Zamišljala sam to mnogo strašnijim nego što jeste, mislila sam da će mi neko na prijemnom tražiti da sviram Baha ili ne znam ni ja šta, i da ja to moram da znam. Inače u detinjstvu sam imala mnogo aktivnosti, išla sam na balet, karate, rukomet, i svašta još, i na kraju me je mama odvela u dramsku sekciju kod Bate Miladinovića, koji je putovao iz Beograda u Kruševac i držao časove glume i tu. I stvarno sam bila jako dobra, jako rano sam počela da čitam i veoma čisto da govorim. Prvi javni nastup mi je bio „Fatalna glupa glava", to je lektira iz trećeg razreda, gde su dramski tekstovi. Celu sam je znala napamet i volela sam redom da recitujem te tekstove. Imali smo dosta priredbi sa Batom, čuvam i jedan snimak na kome on kaže „Snimajte ovu malu, to je čudo."

Ustavno pravo na glumu

Svojim prvim uspehom smatram upis na Akademiju. Prvi put nisam prošla na prijemnom, i upisala sam prava. To sam studirala godinu dana, i to uspešno, davala sam ispite i imala super ocene. Imam devetku iz Ustavnog prava. Tek, drugi put sam otišla na prijemni potpuno rasterećena i bila primljena kod profesora Vlade Jevtovića, što je i bila moja želja. Sve je ispalo lepo, kako treba, kao da je neko od gore to sve namestio, jer ja i jesam student za Vladu. On je bio jednini profesor koji je mogao da me isprati kako treba, pa to smatram svojim prvim uspehom. Nekako sam znala da ću biti primljena, kada sam ušla u uži krug, već sam znala da je gotovo! Čak me nije mnogo smorilo što se prvi put nisam upisala. Mislim, naravno da mi je bilo žao, ali nisam to primala k srcu. Nisam ni planirala da pokušavam dalje, mislila sam da odem još taj put, pa šta bude, kao da sam znala da će posle sve biti ok. I bilo je super. Sve je nekako išlo postepeno i kako treba. Upisala sam se na fakultet, počela da radim, prvo seriju, pa u Buhi, zaposlila se u Buhi, i sve nekako ide „po planu". Neko veliko razočarenje bih jako teško podnela, pa mi ga Bog nije ni pripredio.

Rat protiv kalupa

Jedino što mogu da kažem da me razočarava je to što glumca odmah ukalupe u određeni tip uloga, odmah na početku, još na Akademiji. Kao „ti si samo za komediju i taj fah" i to ćeš zauvek igrati. Dramsku ulogu nisam odigrala još od Akademije, a to je tužno. Iako svi kažu da je komediju teže igrati - kako kome, ja bih baš volela da igram nešto ozbiljno. Još od Akademije sam u fahu komedije, pa sam izabrala da radim Simku iz „Korena", baš namerno. I to mi je do sada najzanimljiviji rad na nekoj ulozi, jer je bilo jako potresno to što me je profesor Vlada terao da prvo uradim bespredmetno neku radnju, kao Simka, bez teksta. I to je trajalo jako dugo. Dok su svi ostali već uveliko navežbavali svoje monologe, ja sam još uvek kupala Simku, pošto je to bila radnja, „kako se Simka kupa". A da, i mesila sam hleb, bogami jedno četiri meseca. I stvarno je bilo i smešno i tužno koliko je to trajalo, iako je posle monolog bio super. A kako ne bi i bio posle toliko temeljnog rada? Ali, nisam odustajala, valjano sam okupala Simku!

Ono što nisam

Do sad sam najponosnija na predstavu „Pista za Šeherezadu". To je divan komad koji je, prema romanu Fatime Mersihi, napisala Marija Stojanović, a režirala je Dara De Luka. Igramo Anđelika Simić, Vladislava Đorđević, Irena Mićijević i ja. To je, inače, prva predstava koju je producirao Goran Jevtić, a nadam se da će ih biti još. Igrali smo prvo u Muzeju afričke umetnosti, a sada igramo na sceni Studio u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pošto igram dete od sedam godina, bilo mi je jako interesantno, nekako sam u toj ulozi najviše otišla od sebe, a pritom je to i nešto najpribližnije dramskoj ulozi što sam radila u skorije vreme. Ako za nešto mogu da kažem da sam sa oduševljenjem radila i da me je potpuno ispunilo, to je to. I Maša u „Dečku koji obećava". To je potpuno drugačije od svega što sam radila i od onoga što ja jesam, tako da sam stvarno jako ponosna. Čak imam i dva slučaja koji su rekli „Evo je Fatima" ili „Evo je Maša", a ne „Evo je Roza iz SIS-a". To su procesi kroz koje sam prošla glatko i bez mučenja. Uloga oko koje sam se pomučila je Beatriče iz „Sluge dvaju gospodara", i dan danas i nisam na nju baš ponosna. Ne sviđam se sebi tu.

Kad bi neko čačkao

Mislim da sam do sada dovoljno izrabila svoja glumačka sredstva koja mogu sama da aktiviram i da mi je potreban reditelj koji će čačkati malo tu moju drugu stranu. Ja sam se malo već zasitila tih svojih starih sredstava, iako je to ok, radi posao, i ja sa tim svojim resursom mogu da uradim dobre stvari, ali bih jako volela da otkrijem tu svoju drugu stranu koja je i dalje pod velom misterije. Od omiljenih saradnika iz Buhe bih izdvojila operativnu direktorku Aleksandru Šušljik, ona mi je bila omiljena i pre nego što mi je postala saradnik, pošto me je pikirala još dok sam bila na Akademiji, pa onda i glavnu sestru Milenu Depolo, ona je isto jako simpatična, pa onda direktor Boško Đorđević, i naravno, moji klasići Borka Tomović i Viktor Savić. I Nemanja Oliverić, iako mi nije klasić. I naravno, ništa bez spremačice Perse i inspicijenta Kepe.

Hoću ja da biram

Kada ne radim, a to je retko, menjam načine na koje se opuštam. Trenutno šetam bezbroj krugova oko Arene. Već izgledam kao ludak onima koji su redovno tu. Sad pošto ide ružno vreme, moram da smislim nešto novo. Volim i da spojim nekoliko dana da ne ulazim u kuću. Kad spojim pozorište, pa jednu kafu, pa drugu kafu, pa piće, pa tako do nekog doba. Za piće najviše volim Informbiro i KGB, volim i restorane, a za baš pravi izlazak volim leti splavove sa „tuc tuc" varijantom, zimi volim i na narodnjak da odem. U poslu imam cilj da se konačno opustim, u smislu da sebe jako dobro negde ustoličim, da ne moram da strepim. Dosta mi je te neizvesnosti, da li ću, šta ću i kako ću, nego bih volela da sam dobro ukorenjena. Da dođem u situaciju da mogu da biram šta radim i da budem dosta stroga pri tom izboru. A mislim da će se to dogoditi u trenutku kad budem osvetlila i tu svoju drugu stranu, nekomičarsku, koja nije kod mene otkrivena. Kad budem neko duže vreme plivala u različitim žanrovima.

Aksesoari za dušu

Omiljene predstave su mi „Ćeif" i „Dečko koji obećava", filmovi „Tragajući za Ejmi", „Being Julia" i „Forest Gamp", knjiga „Hiljadu čudesnih sunaca", a oko muzike nisam baš dobar sagovornik, jednini disk koji non stop slušam je „Kolena" Kristine Kovač, pritom sve druge pesme više volim od pesme „Kolena".