Između snova i elektrotehnike

Rođen sam 3. maja 1961. na Dušanovcu, a odrastao sam na Novom Beogradu. Elektrotehnički fakultet sam napustio na prvoj godini. Mama je bila domaćica, ali se može računati kao magistar ekonomije, pošto smo živeli od plate oca koji je bio vojno lice. On je bio protiv moje glume. A to je počelo kad sam po izlasku iz vojske, pre polaganja prijemnog, posetio prostorije Dramskog eksperimentijalnog studija amaterskog pozorišta. Tu sam upoznao ljude raspoložene za druženje i priču, i zato sam tamo provodio malo više vremena. To su bila vremena kad su amateri putovali po SFRJ, sređivala su se i neka letovanja u Makarskoj ili Trpnju. Pre toga sam nameravao da studiram organizaciju, ali u tom zdravom okruženju rodila se i zdrava ideja, pa sam u poslednjem trenutku odlučio da probam glumu. Da polse ne prebacujem sebi kako nisam pokušao, a mogao sam.

Glumcima ulaz zabranjen

Nošen tom idejom ušao sam u uži izbor, i na moje oduševljenje bio sam primljen. I odmah zatim izbačen iz kuće. Pošto sam, studirajući na prvoj godini elektrotehnike, do tad radio i donekle popunjavao rupe u kućnom budžetu, kad sam se preorijentisao na umetnost, otac je to doživeo kao neodgovornost. Pošto nisam imao gde, živeo sam u pozorištu, ali i kod prijatelja, devojaka. Spavao sam čak i na Akademiji, ali da to niko od profesora ne sazna. I onda, posle godinu dana, roditelji su ipak prihvatili moju odluku. Mama je i inače bila veliki fan pozorišta i ja sam, kao dete, a i kasnije, bio njen pratilac u svim beogradskim teatrima. Tako sam imao sreću da pogledam more predstava. U vreme kad su roditelji prihvatili moje opredeljenje, počeo sam da snimam na televiziji, a igrao sam i u nekoliko filmova. To je više bilo šegrtovanje, jer sam još uvek studirao, ali sa prvim honorarima porodična situacija se potpuno stabilizovala. Došle su i prve premijere u pozorištu, pa sam se izborio za svoje ja. Za svoju glumu. Iako tada ni sam nisam znao koliko je to ozbiljan posao,

Sporedne uloge se ne računaju

Prvog dana na akademiji, kada sam shvatio da treba da provedem dvanaest sati na predavanjima, časovima, vežbama, baletu, scenskom pokretu, dikciji i svim ostalim predmetima, nije mi bilo dobro. Jer, gluma nije samo igra, nego i učenje istorije pozorišta, filma, psihologije, sve su to zahtevni predmeti. Moja generacija je bila imala dosta sreće, rano smo počeli da ulazimo u projekte. Kao i svaka klasa, dobro smo se družili i držali, preporučivali jedni druge gde god je to bilo moguće. Ipak, za sve nas je to bilo vrlo stresno. Kako da ne bude kad shvatiš koliko ljudi svake godine završi fakultet, koliko ima pozorišta i onih koji su već tamo zauzeli mesta, i koliko malo šanse da se uključiš u neki rad, da dobiješ pravu ulogu, da se pozabaviš nekim karakterom. Sporedne uloge nismo računali.

Berček, Miki i ćutanje

Ni sada, posle toliko godina, ništa ne otaljavam. U prilog tome ide i podatak da u svojoj profesiji, bez obzira na sve priče i anegdote, nemam neprijatelja. Nema nikog s kim neću da radim, niti onog ko neće da radi sa mnom. Bez obzira na veličinu zadatka, jer zna se da kralja ne čini kralj nego podanici. Ceo čin nije porizvod samo glumačke igre, nego te velike stvaralačke porodice. Zajedničko stvaranje jednog trenutka, pet minuta na filmu ili televiziji, snimaju se ceo dan. Bio sam mlad glumac kad sam igrao u seriji "Vuk Karadžić" pored Mikija Manojlovića i Berčeka. U želji i naporu da s njima uspostavim kontakt, jer sam bio klinac, ćutao sam. Oni su me jako dobro prihvatili. Borili su se za moje kadrove jer ja nisam smeo ništa da tražim, bio sam balavac. Činilo mi se da je pametnije ćutati nego pričati. Uzdržavao sam se od svega. Đorđe Kadijević, koji je vodio računa o kompoziciji kadra, tada mi je rekao:" Vidi sine, samo onaj ko nauči da čeka može da se bavi ovim poslom."

Kraj ne postoji

Utisak mi je da se sve ovo što sam dosad radio u pozorištu, na filmu i televiziji vrlo razlikuje. To u osnovi i jeste bio moj cilj, da sve što radim bude prepoznatljivo, da sam se imenom, prezimenom i nadimkom za to izborio, da baratam žanrom, da to nije ponavljanje, nije modla. Gluma je beskrajno traganje. Mnogi veliki umetnici koji su pred kraj života davali intervjue umeli su da kažu da nikad nisu do kraja saznali sve o ovom zanatu, bez obzira na to koliko su postigli. Naći pravu meru jako je teško, to je proces rada, a imati tu moć da je obogatiš detaljima, sitnicama, manirima koji mogu da idu uz taj karakter, pravo je umeće. To ima dušu, nemir, napetost, ima dramu, tragediju, komediju. To se danima priprema...

Ispod crvenog tepiha

Mi smo obični smrtnici, to što se bavimo ovom profesijom, i što nas ona odvaja u očima običnog sveta, prepoznavanje na ulici, popularnosti, fascinacije, sve nam to nije nikakva zaštita od umora, stresa, depresije ili računa za komunalije. Živimo sasvim obične živote, često i skromije od ljudi iz armije fanova. Nemamo dvorce iz bajki, nismo ničiji mezimci i ljubimci, sami se borimo za svoje porodice. I kad se desi da si u nekoj minus fazi, da si tužan, depresivan, naučiš da pre ulaska na scenu treba da ostaviš probleme ispred vrata i da ih pokupiš kad pođeš kući. Isto je na snimanju, premijeri, crvenom tepihu. Ali, onda se desi taj aplauz publike, komentar slučajnog prolaznika, neko traži autogram, i to zapravo puni baterije. Makar sam za trenutak boljeg raspoloženja i tražim spas u radu. To odvuče misli od briga.

Kako slomiti nogu

Koliko god da sam postigao, nisam čovek od jedne želje. Pre svega moram deci omogućim da se školuju, da postanu svoji ljudi, da pružim sigurnost porodici. Sigurnost u smislu normalnog života, da ih, ako mogu, poštedim stresa. Ako treba neko da se stresira, neka to budem ja, izdržaću. U godinama sam kad nemam želju da putujem po svetu, ne zanimaju me ni žurke, zabave. Ne skijam, jer nogu umem da slomim i ovako. Zato bih voleo da jednog dana, kad sve dođe na svoje, da u nekom miru i tišini mogu da čitam sve ono što nisam stigao da pročitam, a zanimalo me je, da slušam muziku koju sam prestao da slušam osim dok vozim auto. Već četvrtu godinu snimam na selu a nemam pojma o zemljoradnji. Samo želim da sedim negde i da se ne bavim ničim, da se družim i popričam s nekim, gledam u reku i dišem vazduh. To bi me preporodilo.

Kao čovek i kao glumac

Sve što čovek nosi je ono što nauči do treće godine. Po meni je suština da napraviš nešto što će da ostane generacijama. Ne kao uzor ili ikona, nego da bude ideja na kojoj će se posle graditi. Moj svet nije onaj u koji niko nema pristup, već svet koji ispoljavam kroz glumu, sliku ili muziku. I kao čovek i kao glumac moram da budem iskren i otvoren, nema nikakvih tajni, nema skrivenih namera. Biti licemer u ovom poslu je katastrofa. Ili ga radiš ili ne radiš. Kad me sretne neko ko je predvadeset godina pratio dečiju emisiju koju sam radio, prvo me zabrine koliko sam mator, a onda me vrati u to vreme kad sam bio mlad, i bude mi drago. Vidim da je i on zapamtio nešto, jer sam nesebično delio svoja iskustva sa svima. To je valjda moja svrha.