Nasledna cucla

Rođen sam u 2. 9. 1983. u Beogradu, tačnije na Voždovacu, još preciznije na Banjici, devica sam u horoskopu. Tata mi se zove Dejan, mama Slobodanka, imam i dve godine stariju sestru koja je završila građevinu, zaposlila se, i vozi novu "škodu fabiju". Nisam išao ni u obdanište, ni u predškolsko i bio sam jako zahvalan na tome, pošto sam umeo da se igram po pet-šest sati sam sa sobom. Do šeste godine sam pio na cuclu i bio sam jako vezan za nju, tako da je nisam bacio ni dan-danas. Čuvam je za svog sina. Posle je krenula škola, tamo sam upoznao Igora koji mi je i danas najbolji prijatelj.

Volim tremu

Prvi susret sa glumom mi se desio tek negde oko petnaeste godine, kada sam odjednom izjavio da hoću da budem glumac. Krenuo sam u amatersko pozorište Teatar 13 u Šumicama, i tamo sam bio dve godine. Jako mi se svidelo. Prva uloga mi je bila uskakanje umesto mog kolege Vladimira Tešovića . To mi je bio veliki šok, bio sam prvi put na sceni i imao veliku tremu, ali mi se svidelo. Odmah posle sam dobio i glavnu ulogu u predstavi „Unajmio sam plaćenog ubicu" i za to sam dobio čak i glumačku nagradu. Naravno, u srednjoj školi su me zezali da sam glumac.

Između para i umetnosti

Posle trećeg srednje sam konkurisao na Akademiji, ali nisam spremio domaću komediju koja je bila obavezna, tako da sam samo izašao napolje. Sledeću godinu sam preskočio. Više nisam hteo da budem glumac, pa sam se upisao na ekonomiju, pa onda više nisam hteo da budem ekonomista i upisao sam glumu. I eto, završio sam, i sad moram da se bavim time. Na Akademiji nam je svaki čas i svaki dan bio uspeh, jer stalno prevazilaziš nešto, preskačeš nešto, oslobađaš se blama, predrasuda, puštaš se. Ti prvi ispiti su mi stvarno bili veliki uspeh, stvarno smo svi bili iznenađeni što nas ljudi uopšte slušaju, a kamoli što su se neki još i nasmejali.

Dostava problema publici

Prva profesionalna uloga mi je bila u „Maloj trilogiji smrti" Elfride Jelinek kod Nebojše Bradića. Tu je igrao ceo muški deo moje klase. Posle je došao „Halflife", ali prva uloga u kojoj sam se stvarno najzrelije bavio pozorištem je „Slučaj Vojcek-Hinkeman" u režiji Ane Tomović. To je stvarno bilo uzbudljivo, da smo mi i publika u istom svetlu, da joj se direktno obraćamo, i razbiti to i preći preko toga, ne pričati više iz lika nego problem lika provući kroz sebe i učiniti ga svojim ličnim problemom, to je stvarno bio veliki uspeh. Sve smo kreirali kroz svoj život i svoje probleme. Intrigira me ta direktna komunikacija sa publikom i obraćanje njima, a ne pod reflektorima kada ih i ne vidim.

Frustracija za dobar dan

Glumački život je konstantno ispunjen nekim frustracijama, pitanjima da li ću biti dobar i slično, ali sam na kraju došao do toga da moraš sam na sceni da se izboriš da te slušaju, svojim angažmanom i jednostavno time što znaš šta pričaš i zašto pričaš. To je najvažnije. Mnogo puta mi se dešavalo da ne uradim ulogu do kraja, i onda sumnjam u sebe, sumnjam u reči koje izgovaram. To je ono sa čime se glumac verovatno uvek bori, sa tom sumnjom u sebe. Naravno, uvek se dešava i treba da se dešava, da u publici postoji neko koga jednostavno ne zanima šta pričaš, i to je zdravo, sa tim se treba boriti. Non stop, to uvek stoji negde.

Podržavam sam sebe

Što se tiče podrške u poslu, nikad je ne dobijam, jer je i ne tražim. Naravno, verujem u mišljenje par ljudi, ali ipak mi je najpouzdanije merilo moj sopstveni osećaj, koji je nekad dobar, nekad loš, ali uglavnom loš. A kada sam malo zbunjen oko neke uloge, ili sam malo izgubio ambiciju, volim da odem u druga pozorišta da vidim šta su kolege radile, to mi uvek da neku injekciju. U pozorištu Boško Buha najviše volim da radim sa Viktorom Savićem. Svi su mi jako dragi i normalni, ali Viktora izdvajam.

Opsednutost

Inače, nikad se ne odmaram od posla, nikad ne mogu da pobegnem od pozorišta. Kad spremam novu ulogu, o tome razmišljam non-stop. A čak i ako ne spremam ništa, nego samo igram, opet o njima razmišljam. I kad imam neku pauzu, stalno se prisećam nekih tekstova, da li sam zadovoljan ili nisam. Uhvatim sebe na ulici ili u troli da pričam sam sa sobom. To me po malo i nervira, voleo bih da mogu malo da se opustim. Volim da sa svojim drugarima snimam neke reklame, filmiće, da pravimo scenarija. Eto, opet vezano za profesiju.

Ne znam šta, ali znam da hoću

Nemam neku ulogu koju priželjkujem, u svakoj nađem nešto, svaka je dobra za ostvarivanje nekog cilja. Cilj mi je da moja generacija koja govori istim jezikom, ima svoju scenu i svoje pozorište, da ne igramo svoju generacijsku priču sa pedeset godina, već sada kad nas se tiče. Bilo je već nekih pokušaja, probali smo u SKC-u, ali to je sve propalo. Jedan profesor nas je, kad smo došli tako napaljeni i pričali kako ćemo da pravimo trupu i kako nećemo nigde drugde da igramo, ugasio pitanjem: „A šta vi hoćete?" Nismo znali odgovor na to pitanje. Izgleda da još nismo dovoljno zreli. Ali, ostajemo pri tome.

Antihrist, Dostojevski i Afrika

Sviđa mi se Zavišićeva predstava „Plastelin" u Podrumu Ateljea, jako je aktuelna. Dopao mi se Tarantinov film „Prokletnici". Čovek je lud potpuno, inače volim sve što razbija, sve što ruši. Dobar je „Antihrist" Larsa fon Trira. Od knjiga lektira je bilo šta od Selimovića i Dostojevskog, to je ono što svako mora da pročita. Aktuelna muzika mi je nešto što dolazi iz Afrike.