Bekstvo sa ulice

Rođen sam 14.9.1983. u Beogradu, tačnije na Topčiderskom brdu. Tamo sam živeo do druge godine, a onda sam se preselio na Banovo brdo. Kao klinac sam morao obavezno da imam jedan sport da treniram i još jednu vanškolsku aktivnost. I to je bila gluma. Niko nije imao ambiciju da postanem glumac, niti sam je ja pokazivao, bilo je samo važno da imam nešto da me sklone sa ulice. Najbliže mojoj kući je bio studio glume koji su držali Bata Paskaljević i Ružica Sokić. Ipak, najviše časova nam je držao Šilja, koji je vodio taj Dom kulture Šumadija. Tu sam napravio prve glumačke korake.
Bio sam u toj grupi godinu dana, a kada se ona raspala, čuo sam od strine za audiciju u Radio Beogradu, kod Mike Aleksića. Bio sam peti razred. Došao sam potpuno nespreman, znao sam pesmu „Opsesija" grupe Beat street, i naučio sam još jednu recitaciju. Ipak, uspeo sam da se upišem i ostao sam tu do Akademije.

Razbijanje kompleksa

Oni koji su kasnije došli u grupu, nemaju pojma kako je to izgledalo dok smo bili u Radio Beogradu. To je bila državna ustanova, tako da je Mika tamo bio mnogo opasniji i časovi su nam bili potpuno drugačiji. Nismo imali klasičnu glumu, nismo pripremali predstave. U stvari, Mika nas je tamo učio da postanemo ljudi. Pričao je s nama kao sa odraslima. To su bile jako zanimljive priče, a imali smo i ekstremno zanimljive domaće zadatke. Na primer, jedan od njih je bio da, kad se vraćamo prevozom kući, detaljno opišemo sve krovove zgrada koje vidimo usput. Pa, posle i ljude. To tako otvara i budi. Naravno, Mika me je prozivao, slao na umivanje. Posle kad sam počeo da nosim protezu, još me je više prozivao, zvao me je Limeni. To mi je razbilo sve komplekse za ubuduće.

Prva lova

Čudno je to osećanje. Ideš na čas, ne ide ti se, a ipak ideš. Bukvalno bih sve uradio da ne odem na čas, a kako se završi, ja jedva čekam sledeći. Ma, i roditelji su se plašili Mike! Svi su se krili kad su nas čekali, jer je Mika zabranio da dolaze po nas kao da smo bebe u vrtiću. Svi smo pravili strategije gde se nalazimo. Od početka sam bio u grupi sa Petrom Benčinom, u toj mlađoj, koja je počinjala ranije. Kad smo je u jednom trenutku prerasli, Mika je počeo da nam govori da je vreme da pređemo u stariju grupu u kojoj su bili Vuk Kostić, Katarina Radivojević i ostali, ali mi nismu hteli. Ovde smo bili „prvaci", glavni, i nikad nismo prešli u stariju grupu. Posle bombardovanja, grupa u Radio Beogradu je prestala da postoji, i otvorio se privatni studio gde smo imali i časove kod Bilje Mašić, i posle su došle i Kalina Kovačević, Borka Tomović, Nada Macanković... Kod Mike sam zaradio i prvi novac od glume. Svi kojima su bila potrebna deca za neko snimanje ili predstavu su dolazili u grupu. Tako sam u osmom razredu dobio ulogu u jednoj seriji o kompjuterima. Kupio sam tada najskuplje rolere.

Preživljavanje u grupi

Kad pomislim na prvi uspeh, opet pomislim na Miku. Svako preživljavanje u grupi je veliki uspeh. Postojala su razna pravila. Ako tri puta zakasniš - ćao. Ako ne uradiš domaći - ćao. Ako ne pročitaš knjigu - opet si ćao. Ako se glupiraš - opet. Ako si loš u školi, isto. Nisam uvek mogao da ispoštujem baš sva ta pravila, i svaki ostanak u grupi mi je bio veliki uspeh. Jer, pored kućnog i uličnog vaspitanja, to Mikino vaspitanje smatram najvažnijim. To mi je i odredilo put. Nemam pojma čime bih se bavio da nisam bio tamo, iako se nismo usko bavili glumom. To me je osvestilo i opredelilo.

Pakao samospoznaje

Mika ne sprema celu grupu za prijemni, jer veruje da svakoga može da spremi da bude dobar za taj jedan put i da se upiše. A da li je taj za to ili nije, to se tek kasnije ispostavi, a on nije želeo da pravi takvu grešku. Naravno, ko je želeo, on ga je spremao. I meni je to bilo jako traumatično, ali ne zbog njegove grubosti. On nam je rekao da kod kuće imamo roditelje i porodicu da nam govore da smo najlepši i najpametniji, a da je on tu da nam govori šta ne valja. I meni je za samopouzdanje bilo potrebno da mi neko ko me ne poznaje kaže da li sam za to ili ne. Tako sam pred prijemni napustio grupu. Prvo sam sam bauljao, a onda sam poslednjih deset dana otišao kod Vladana Gajovića. On mi je baš dosta pomogao. Čak mi je i promenio monolog. Kod Mike sam jako dugo radio Anđelka iz „Čuda u Šarganu", i tu sam imao malu blokadu. A još sam bio i mlad i nesiguran u sebe, a još kad čuješ šta sve kod tebe ne valja... Vladan Gajović mi je osvežio samopouzdanje i jako sam mu zahvalan za to. Nisam briljantno spremio, ali sam bio prirodan. Pomešao sam imena pisaca, pesme, bio sam u haosu. Ali, ono što su prepoznali, a to mi je i Ana Đorđević koja je gledala prijemni rekla, jeste prirodnost koju imam. Ispada da nema veze koliko se dugo spremaš.

Ovo je moj tim

Sa fakulteta nosim stvarno najlepše uspomene. To tako brzo proleti, da smo na četvrtoj godini svi bili šokirani što je gotovo. Iako si po ceo dan tamo, vreme je jako ispunjeno, pa je sve to zanimljivo. Odličan je to osećaj - klasa, ljudi sa kojima si po ceo dan, problemi, rešavanje problema... Tu se stvarno steknu prijatelji za ceo život. Posle se stiču kolege, a tu pravi prijatelji, tvoj tim.

TV popularnost

Kada sam dobio prvi angažman, pa kad mi se desilo prvo prepoznavanje na ulici, ne mogu da kažem da me je to nešto zateklo, iznenadilo ili zbunilo, sve mi je nekako išlo prirodno. Prvo što sam radio je bila serija „Mješoviti brak". Starije kolege su me upozoravale na to što jedna takva serija nosi, u smislu velike popularnosti. Mnogi od njih su do tada mnogo uradili u pozorištu, i niko ih nije prepoznavao, a posle dve snimljene epizode postali su ne znam koliko popularni. Meni je to ipak bio prvi posao, pa me ta popularnost nije iznenadila. Posle je svaki sledeći posao išao na račun „Mješovitog braka".

A ko sam ja?

Sad sam nekako nateran da idem uzvodno, jer mi stvarno nije po volji ovaj novi talas „modernog" pozorišta, koje samo sebe proglašava modernim, a osuđuje sve što je klasično pozorište. Znam da ne valja ići uzvodno, to nam je i profesor govorio na fakultetu, ali nisam beskičmenjak. U principu sam dosta zbunjen, jer mi se čini da se sada promenio i sam način glume. Nema više toga da ti promeniš glas za neki lik... Mrgud Radovanović mi je pričao svoje utiske koliko je različito kad na razglasu sluša Mišu Janketića kad je na sceni, i nas mlade, što mu je izgledalo kao da je prenesen razgovor iz bifea. Sad se lomi, da li treba biti prirodan, ili ne. Ja sam iz novije generacije, pa smatram da je prirodnost ono zbog čega mi publika veruje. Ili, što kaže Pele, kada neko prokomentariše „Dobar si, ali si nekako opet to ti..." - pa naravno da sam ja, to i treba da budem ja, ja koji predstavljam taj lik. Sad dosta razmišljam o tome, da li je ta prirodnost manjkavost ili kvalitet. Kad pogledaš starijeg glumca, šta god da kaže ti moraš da mu veruješ, jer on ima taj pogled, ima iskustvo, a pogled mladog čoveka je nekako na sve strane. Takođe, nikad ne bih mogao da budem samo izvođač radova, volim i da kreiram kada pravim neku ulogu.

Gluma crvenih očiju

Uloge ne spremam štreberski, sa nekom gomilom knjiga ili nešto, nekako mi sve to dolazi prirodno, spontano. Jednostavno razmišljam o liku, o radnji, to se sve nekako uklapa na probama. Jedini primer da je jako dugo trajalo je film „Šišanje", ali to je sve sticaj okolnosti, jer smo snimali više od dve godine, a u međuvremenu su se svakakve stvari dešavale i među navijačima, pa sam svaki dan imao priliku da se ponovo vratim na taj lik Relje. Zanimljiva mi je bila i „Mandragola", pa Pas u „Plavoj ptici"... Ali, jedini momenat katarze sam doživeo u „Velikoj drami". Takva je tema predstave, prosto me dira kao čoveka. Posle te poslednje scene mi se stvarno tresu ruke, oči su mi crvene. Ranije me je bilo sramota kada drugi pričaju kako ne mogu da se smire posle neke uloge, a, eto, na kraju sam i ja to doživeo. To mi je značilo jer sam već počeo da se brinem, da se pitam da li treba da se bavim glumom ako ne mogu to da doživim. Mislim, ako je moj domet da izgovorim nešto na prirodan način, tako može glumom da se bavi i neki teniser ili manekenka.

Šamaranje sa prijateljima

Najveća podrška u poslu su mi roditelji i prijatelji, pa čak mi je i svaka kritika neka vrsta podrške. Ali, već dugo imam dogovor sa Vukom Kostićem da jedan drugom budemo podrška u tom smislu, da šamaramo jedan drugog i osvešćujemo se. Non stop se preispitujemo šta valja, a šta ne. Iz Buhe najviše volim da radim sa Borkom i Katarinom jer smo klasići, volim sa Rašom Vujovićem i Nemanjom Oliverićem jer imamo slično prepoznavanje humora između redova, sa Dendom jer me zasmejava i ulepšava mi svaku čitaću probu. Voleo bih i da imam neku svoju ekipu koja ima slične poglede na umetnost. Takođe bih voleo da postoji neki sindikat koji bi nas štitio od poslodavaca. Da se svi kvalitetni ljudi udruže i štite se međusobno. Ne bih se bavio time u političkom smislu, ali bih voleo da postoji.

Ajde i zezanje

Kada hoću da se odmorim, tu je muzika, svakodnevno, a sezonski bord. To mi je broj jedan od ventila. A bez muzike ne mogu da zamislim život, postoje neke pesme koje moram da čujem svaki dan. Što se izlazaka tiče, svuda mogu lepo da se provedem, i na hausu i na narodnjacima. Čak mogu lepo da se provedem i na nekom rok zezanju, iako to ne gotivim. Volim da sednem, imam svoj prostor, ne volim da se guram i da zujim na deset mesta. Jedino mesto gde mi gužva prija je Plastik.

Toplo preporučujem

Preporučujem predstavu „Dečko koji obećava", super je uloga Miloša Vlalukina. I skoro svaku predstavu Ane Tomović mogu da preporučim. Onda „Čarobnjak" Stevana Koprivice i Milana Karadžića, ako bude gostovanje u Beogradu. Preporučujem film „Elizabeta - zlatno doba" i „Metak". Od knjiga, to su „Dnevnik Šonjavka", koji me je jako nasmejao, i „Sećanja" Milutina Milankovića, kao i bilo šta od Orvela. Muzika koja me uvek dobro vozi su „Free Masons", Des Dilindžer, „Zona B", Sinatra, Din Martin i Nina Badrić.