Majčin san

Rođen sam Peći 1963, 15. juna, na dan Kosovske bitke po starom kalendaru. Ćale mi je bio tužilac, majka službenik u državnoj upravi, ekonomista. Srednji sam od nas tri sina. Kako majka kaže, uspeo sam da ostvarim njenu želju da postane glumica, jer je kao mlada htela iz rodnog Prizrena da se otisne u te vode. Pošto to nije uspela i ceo život žali za tim, radovala se zbog mene: kad sam primljen na Akademiju, ostvario sam njen san.

...i imao tri sina...

Nas trojica smo paralelno odrastali na beogradskom asfaltu i kaldrmi, i u divljini sela kraj Peći, tako da je moje iskustvo vezano i za urbani i za ruralni deo života. Iz urbanog dela su se rodila poznanstva sa znamenitim ljudima kakav je bio Dušan Gerzić ili Milica Tomić, a ima i onih sa druge strane.

Kauboji i partizani

Do Akademije se nikad nisam bavio glumom, a moja prva fascinacija tom filmskopozorišnoscenskom pričom počinje kad je '67 ili ‘68 bila premijera filma "Neretva" u Peći, gde je moj otac kao deo protokola poveo svoju porodicu na premijeru filma. Taj bioskop, nažalost, više ne postoji, već trideset godina je magacin. Nakon toga sam gledao italijanske vesterne, i to se kasnije nesvesno pretvorilo u želju da postanem glumac. Ipak, tu želju sam ostvario dosta kasno, tek sa dvadeset tri godine sam počeo da živim od glume. Pre akademije se nikad nisam bavio glumom, imao sam samo dečija maštarenja koja imaju uglavnom sva deca. Ne da budem poznat, već me je fascinirala ta neopipljiva aura koja je tada postojala oko glumaca.

Šta se radi s kamerom

Pošto sam na Akademiji preispitivao sebe, pokušavajući da dokučim da li sam za to ili ne, da li je to taj posao kojim hoću da se bavim, moj razlog zašto sam se ipak opredelio i vratio za Akademiju je što sam upoznao na jednom snimanju Olivera Rida. Malo sam se družio s njim tokom jednog čekanja, i kad sam video kako glumac takvog kalibra radi s kamerom - shvatio sam da je to ono što ja hoću. Zato njemu hvala.

Neponovljive stvari

Radili smo "Viktor ili deca na vlasti", što je bio ispit iz režije Nikole Pejakovića. Nisam bio svestan da je to nešto što sam dobro uradio, ali mladost i energija koje sam tada ispoljavao, ludilo koje smo delili, drži me i dan danas. Tada, i nikad više, naleteo sam na praktikabl, što mi je bilo vrlo teško da uradim, a onda mi je Nikola sedeo za vratom tvrdeći da je to super. I onda sam taj objekat veličine trokrilnog ormana obarao glavom. I na kraju ga oštetio. Potpuno mlado i neartikulisano, ali meni vrlo bitno u karijeri.

Koketiranje s ništavilom

Ispitna predstava Nikole Pejakovića na trećoj godini, „Bog u prelaznom periodu", uticala je i na njegovu i na moju karijeru, i to negativno. Tri ili četiri dana pred premijeru, a pripremali smo se četiri meseca, predstava je skinuta s programa, iako je naš rad priznat. Obrazloženje je bilo da komad ne ispunjava određene uslove, pa je naš trud jednostavno bačen u vodu, što smo obojica vrlo teško podneli. Tu sam shvatio da moram da se borim za sebe i svoje ideje i da mi niko ništa neće dati. Nekad sam bio uspešan, nekad ne, ali još uvek imam taj mladalački poriv da menjam svet.

Zbir ludila

Najzanimljiviji mi je bio rad na "Složnoj braći" i "Normalnim ljudima", iako su to potpuno suprotne stvari. Kod "Složne braće" sve je bilo podeljeno i savršeno funkcionisalo kao nigde kasnije: Nele Karajlić je bio zadužen za tekst, Nikola Pejaković je radio s glumcima, Oleg Novković s kamerom i režijom. Plus su glumci učestvovali u radu sa svim svojim maštama, idejama, ludilima i humorom. I to je funkcionisalo. To mi je jedno od boljih iskustava. Na snimanju „Normalnih ljudi" sam imao gaf. Pošto sam kao mlad hteo da budem reli vozač, ili vozač šlepera, da bih putovao po svetu, znam da vozim sve osim aviona. Ponavljali smo neki dubl na kom ja vozim motor i u jednom trenutku mi je pala koncetracija i pao sam kao elementarni osnovac na času vožnje. Čak sam uspeo i da oštetim motor.

Kad se kamere ugase

Obožavam vožnju, vozio sam čak i autobus. I dan danas mislim da je opasna fora voziti peglicu, a ne ferari. Volim da popravljam kola, to me smiruje, pa i komšijama, ako zatreba, pomažem da poprave te prostije stvari na kolima. Pošto živim u kući, uživam u radovima oko kuće, kao što je šišanje trave. Možda to ima veze s godinama, ali volim da od nekih skoro bačenih stvari napravim nešto. Kad je reč o provodu, najbolji je u mojoj bašti. Nemam omiljenu kafanu ili kafić. Volim da skijam i da ronim, to su mi sezonska zadovoljstva. Ne mogu da igram tenis zbog povrede. Moj neostvareni životni cilj je da budem deda.