Замало балерина

Замало балерина

Рођена сам у Новом Саду, 29. децембра. Како ништа није случајно, одрастала сам у центру града, на потезу “између 2 баке и деде”. Једни су живели у улици Јована Ђорђевића (чувени управник СНП-а, у којем ћу ја касније играти), а други преко пута “задњег улаза” Позоришта Младих (у којем ћу гледати своју прву представу - луткарску “Паткицу жуткицу”, а после и цео њихов репертоар и у којем ћу провести своје прве 3 професионалне сезоне). Али она, права “фатална” љубав према позоришту, догодиће се тек пар година касније, кад су ме бака и деда одвели да гледам “Жизелу” у СНП. Балет ће постати и остатати моја највећа љубав - за шта моји родитељи и данас чувају “крунски доказ” - један А4 папир који сам цео исписала: ”бићу балерина”! Међутим, након неколико година ниже балетске школе и играња модерног и џез балета у првој професионалној балетској трупи Ребис, схватићу да ће ми за професионално бављење том уметношћу ипак фалити “оно мало” дара и да је боље да је надаље обожавам - као гледалац. И данас је тако, тотални сам балетоман(ка). Поред балета, опчиниле су ме и опера (нарочито грандиозне сценографије), а онда и драмске представе. Од родитеља филмофила, који су стално допуњавали своју филмску библиотеку и видеотеку, наследила сам љубав према филму и, наравно, биоскопу. Наставила сам и хоби из детињства своје мајке - у свеску сам лепила слике холивудских глумица (најчешће Мерилин и Риту Хејворт). Међутим, осим балета, у свему томе сам уживала искључиво као гледалац. Никад нисам ишла ни у драмску, ни у рецитатарску секцију, а нисам баш ни обожавала да рецитујем на часу. Мали изузетак биле су “представе” које сам са сестром од ујака, Сањом, организовала у нашем салону, за фамилију и комшије, када бисмо уз Чајковског са плоче (инсистирала сам да ми се купују “музике из балета”), обучене у бакин црни и бели комбинезон, изигравале Црног и Белог Лабуда. Била сам одличан (скроз-одличан, како се говорило) ђак и “вуковац” и у основној и у Гимназији, Карловачкој, са поносом истичем.

Татино раскринкавање

Татино раскринкавање

Као, у то време, поприличан интроверт - нисам ни сањала да могу да будем на сцени - па сам помислила да би режија могла бити решење. Као дете, доста времена сам проводила у Прагу, где су ми живели бака и дека, баш недалеко од филмских студија у Барандову, а читајуци и о нашој “прашкој школи”, једно време сам имала идеју да покушам тамо да студирам. Поред тога сам разматрала филолошки факултет, журналистику - да наставим породичну традицију, глума ми уопште није падала на памет. Магију сцене везивала сам само за покрет, плес. На моју срећу и изненађење, мој тата ме је “прочитао“ и рекао наглас нешто што ја нисам смела ни да признам: “А, што ти не би пробала на Глуму?” Охрабрена и коначно “раскринкана” отишла сам код наше пријатељице, глумице Соње Стипић (која ће својим фантастичним методама, до данас, бити заслужна за упис многих садашњих и будућих глумаца) са молбом да, ето, пробамо, па ако она процени да “нема вајде”, ником ништа, прекидамо. Никад то није рекла. Спремале смо се скоро 3 месеца, најчешће на њеној лиманској кровној тераси. Прво нас две и њена мачка (од које сам имала трему), а онда смо шириле публику - на њену млађу ћерку, а пред сам пријемни на целе наше 2 породице. Драмски монолог смо лако нашле: Елизабета из Селенићевог романа (и тада јако популарне представе) “Очеви и оци”, као и Доситејеву басну и епску песму “Смрт мајке Југовића”, али смо се доста намучиле око лирске песме и комичног монолога. На крају смо одабрале Јелицу из Стеријине “Лаже и паралаже” и песму за децу Душка Радовића, “Замислите” (“Разбојник Кађа и принцеза Нађа”).

"Видимо се кад се видимо"

Сада ми је забавно да се сетим како сам са максималним бројем поена (по оценама из школе) дошла на пријемни на факултету на којем се то скоро уопште не рачуна и како ме је професор Бранко Плеша, тобож - нељубазан и као - арогантан (да сам га тад познавала, знала бих да “фолира”) прекидао у свему, после 3 - 4 реченице: од лирске песме рекла сам строфу, а од епске прва два десетерца. До комичног монолога нисам ни стигла - само сам чула: “Доста, хвала”. “А комедију?”, осмелила сам се да питам. “Не треба, хвала, зовите следећег”. И Соња (која је чучала испод прозора у башти и све чула) и ја смо биле убеђене да нисам прошла - мада је једна реченица коју је професор изговорио зазвучала мало “фројдовски”: “Хвала Лена, видимо се… ум…кад се видимо!” Сутрадан сам дошла да покупим документа и само овлаш погледала списак кандидата који су ушли у ужи избор, који је почињао за 15 минута - и видела своје име! Срећом, дошла сам бицклом. Са студија највише памтим свог професора Бранка Плешу. Ту фасцинантну појаву, глумачку громаду, иноватора у позоришту, ерудиту, полиглоту и шармера, лепотана племићког држања који је, да би нас заплашио и натерао да се уозбиљимо, каткад умео да опсује као кочијас… Глумцу пред чијим се даром поклонио и Лоренс Оливије кад га је гледао (ово наравно нисмо чули од њега, био је сувише отмен и скроман да се хвали), ми смо се обраћали са “професоре” и имали ту привилегију да учимо од њега. Све што нас је учио - и даље је “ту, са нама”.

Важне представе

Од првих ангажмана издвојила бих студентску представу “Вашар таштине”, коју смо дуго играли у СНП-у , прву професионалну представу “ФГЛ” по Лорки у Позоришту Младих, “Евгеније Оњегин” у режији мог професора Плеше у СНП, као и новосадску антологијску представу у режији мог ујака Воје Солдатовића, “Светислав и Милева” (гледала сам је као дете, а касније сам стигла и да играм Милеву). Први ангажман у Бухи била је “Црвенкапа” Милене Деполо у режији Даријана Михајловића 2014. Примљена сам у ансамбл 2021. У, сада, свом позоришту играм и у “Флорентинском шеширу” који обожавам. Та је представа чиста радост и за нас и за публику. Ту је и Шницлерова “Вртешка”. Осим Бухе, играм и у  Звездара театру у “Љубави у Савамали”, а јако ми је драга и улога у Стриндберговом “Пеликану” у Театру Вук.

Породица Буха

Тешко ми је да издвојим само једног омиљеног сараданика из Бухе, готово немогуће. То је позориште у којем сам се осећала добродошло и много пре него што сам постала стални члан и пре него што сам ту уопште и заиграла. Често бих ту свраћала на кафу, да се сретнем са колегама, на премијере, на журке… Већина мојих пријатеља из посла ради управо у Бухи (не само глумци, имам драгих у свим секторима). Са некима се знам још од малена – има ту Новосађана, мојих карловачких ђака, мојих првих другара и другарица из Београда, оних са којима “кафенишем”, излазим, са којима уживам у раду, на пробама… Буха је једна велика породица -  то је жива истина. Што се тиче жеља за будућност, без обзира која је то улога, прижељкујем рад у посвећеној, забавној, “радохоличарској” екипи - онако, да једва чекам сваку пробу и представу.

Препоруке за слободно време

Волим да пешачим, не по природи, већ по асфалту, граду, и успут слушам музику… Ако је град неки нови, који упознајем, тим боље. Водим своју куцу Кети у дуже шетње, путујем, скијам…

Ту су и време са драгим људима, вежбе, плес, кафе, ручкови, биоскоп, књиге…У последње време волим сканди-кримиће, препоручила бих било шта са потписом Ју Несбеа. Омиљена књига у неком другом жанру ми је “Ловац на змајеве” Халеда Хосеинија. Драги су ми филмови “Неки то воле вруће”, “Кум”, “Кабаре”, “Талентовани господин Рипли”, “Енглески пацијент”… Од серија се увек враћам “Твин Пиксу” и “Мад Мен”.