Заразни адреналин

Рођен сам у априлу 1980. године у Београду. Ако не рачунамо одласке у позориште са обдаништем и школом, мој први сусрет са позоришном уметношћу се десио 1992, када ме је мајка одвела у Атеље 212, тада свеже обновљен, да гледам представу „Свећар“. Сећам се добро Ташка Начића, Даре Џокић, Мире Бањац... У средњој школи почињем да, са екипом која је то волела, редовно пратим репертоаре свих београдских позоришта. То су биле лепе године, Београд је био пун добрих представа – „Буре барута“, „Лукреција или ти ждеро“, „Чикашке перверзије“... Тада тај свет почиње да ме фасцинира споља. Изнутра сам га упознао игром случаја, пошто су у приземљу моје зграде живели Наташа Марковић и Иван Томић, који су ме позвали да видим како позориште изгледа са оне друге стране. То је била 1998. година. Много ми се то свидело. Заразио ме је тај адреналин, акција, енергија, атмосфера пред излазак на сцену. Ни дан данас не могу да дефинишем шта је то тачно, али нешто ме је заразило.

Размена као кључ

У својству глумца, први пут сам стао на сцену у ДАДОВ – у . Даријан Михајловић је тада водио тај драмски студио. Публика је добро реаговала, осетио сам ту размену, и вероватно сам тада и преломио да ће то бити мој посао и позив. Пријемни сам полагао и положио 1999. Уписао сам класу професора Предрага Бајчетића. Спремао сам „Стаклену менажерију“, Нинковића из „Министарке“, песму грчког нобеловца Одисеја Елитија, имитирао сам Ацу Лукаса, Рамба Амадеуса и Ђуру и Морнаре. Спремао сам се сасвим сам, у своја четири зида, осим што ме је једном погледао Немања Савковић, који је тада био асистент у ДАДОВ – у .

Тек кад сам уписао факултет, схватио сам колико мало знам о глуми, и да ми доста тога није јасно. Једна од важнијих ствари које сам научио је да је глума чекање, чекање и чекање. И онда коришћење прилике у правом моменту. Тако је и у позоришту и на филму и на телевизији. Ради се мукотрпно, да би се у једном кратком тренутку прилика искористила на прави начин.

Вечити илегалац

Своју прву представу професионалну представу са трупом Торпедо играо сам илегално, јер током прве две године факса није дозвољено радити. Ипак сам се некако провукао, а онда су уследиле улоге у Атељеу 212, Југословенском драмском, Радовићу, Битефу, готово на свим београдским сценама. И онда долази 2007. година када ми је Бобан Скерлић понудио улогу Пура Моце у представи „Змајјовини пангалози“ у Позоришту „Бошко Буха“. Од тог тренутка сам ту. И прошло је невероватних 14 сезона пре него што сам примљен, ове године, у стални ангажман. По том питању сам вероватно рекордер.

Заразно расположење

Што се тиче улога, морам да кажем да сам уживао у свим. И у свим поделама. У ансамблу имамо диван однос, и наше добро распложење кад смо заједно се увек види на сцени. То је ваљда кључ свега и оно што одваја позориште од других уметности. Та размена. И наша међусобна и са публиком. Волео сам представу „Дечко који обећава“ Небојше Пајкића у режији Жанка Томића, јер сам ту, због специфичног концепта представе која је била нешто као рок концерт, имао прилику да спојим своје две љубави – глуму и живу рок свирку. Свирао сам са дивним људима, играо сам са дивним људима, тако да се те представе баш радо сећам. Не прижељкујем неку посебну улогу, више прижељкујем да се вратимо у нашу зграду. Тада је била потпуно другачија енергија, подразумева се – боља.

Препоруке за слободно време

У слободно време волим дуге шетње, поготово ако је време лепо... Омиљена књига којој се стално враћам је „Мајстор и Маргарита“. Ко има децу нека се врати Чика Јови, Душку Радовићу, Ршуму, Добрици Ерићу и другима – уживаће. Ко нема, сада има толико добрих и квалитетних нових серија, могућности су бесконачне.