Рођена сам 11.9.1999. године у Бару, Црној Гори. Мој први сусрет са уметношћу је везан за класичан балет, којим сам се бавила тринаест година. Очигледно да је балет оставио велики траг у мом животу и да ми је био важан, а чак и тренутак када сам схватила да желим да ми глума буде животни позив везан је за балет. То се догодило на балетском такмичењу "Sicilia barocca" 2014. године. Освојила сам сребрну медаљу, али много већи догађај од тог је био да ми је пришао председник жирија и питао ме да ли сам некада размишљала да се бавим глумом, јер је сматрао да је само покрет недовољан за мој сценски израз. Размишљала сам о томе што ми је рекао, и врло брзо сам у себи препознала ту потребу да проширим опсег средстава која користим у бављењу извођачком уметношћу. И тако сам се, након завршене две године гимназије у Бару, преселила у Београд да бих се спремила за пријемни.

Спремала ме је дивна колегиница, глумица Вања Ејдус. За драмски монолог сам спремила "Електру" Данила Киша, за комични Јуцу из "Кир Јање" Јована Стерије Поповића, а песма коју сам спремила била је "Таква сам каква сам" Жака Превера. И успела сам. Уписала сам глуму на Факултету драмских уметности у Београду након завршене 3. године гимназије. Била сам у класи професорке Биљане Машић. На класи сам била са Денисом Мурићем, Јаном Бјелицом, Филипом Станковским, Павлом Менсурем, Рељом Јанковићем, Алисом Радаковић, Николом Цветковићем, Сањом Лукић, Таром Ђурашиновић, Андријом Никчевићем и Нином Перишић. Сећања са студија су ми свакодневно у глави. То је био један безбрижан период, али ипак осећам да сам тада доста сазрела и као особа и као глумица. Оно најважније што сам научила на студијама, а чиме се и даље водим је бити храбар и пробати. Пробањем и константним радом са великом храброшћу ћу доћи до доброг резултата.

Први професионални ангажман ми је био пред камером на трећој години студија, снимање филма "Име народа" редитеља Дарка Бајића. А први ангажман у позоришту је био баш у Бухи, на четвртој години студија, а то је представа "Бокешки Д мол" у режији Милана Караџића. После неког времена, неколико “усакакања” у представе, и улоге у “Лепотици и Звери”  је дошло и запослење. Примљена сам у Буху 16.1.2023. године. Ту ме је дочекала екипа људи који су ме прихватили као своју од самог почетка. Свако од њих има посебно место у мојој души. Али Андријана Оливерић Бекана је посебна особа у мом животу, у мом срцу има место позоришне мајке.

Сви ангажмани и улоге су ми једнако важне зато што радим са редитељима који ми верују и дају потпуно различите улоге – баш то је и лепота овог посла, играти што разноврсније ликове, размишљати о различитим карактерима и њиховим хтењима, жељама, циљевима. Зато могу да кажем да не постоје конкретне улоге које прижељкујем. Једино што прижељкујем је да и даље играм различите ликове, да редитељи у мени препознају способност да тумачим различите ликове у различитим жанровима, и да се што више играм.

Ако бих ипак морала да издвојим једну улогу, то је Катарина Шпаровић у “Бокешком Д молу”. Прво зато што ме је довела до Бухе, а друго, Катарина је лик какав већина глумица сања да одигра у овим годинама. Рад на “Бокешком Д молу” је заправо био рад на себи, својим емоцијама, чистоти у љубави и породичним односима. 

Дан не могу да завршим а да не погледам један нови филм. Волим да гледам европске филмове и упознајем се са европском кинематографијом. Моја два омиљена филма су "Главом кроз зид" Фатиха Акина и "Лов" Томаса Винтерберга. Омиљена серија ми је "Породица Сопрано" Дејвида Чејса. Омиљена књига "Пут за Дамаск" Стриндберга, а омиљена представа "Хамлет" у Schaubuhne театру у Берлину у режији Томаса Остермајера.