Рођен сам 29.08.1982. у Лозници. Први сусрет са светом уметности био је кроз филмове који су се вртели на телевизији - од вестерна и акције, преко комедије и дечјих авантуристичких филмова, понекад и хорора. То је било довољно да у мојој глави почињу да се роје питања о томе како се све то снима и ради и да ли бих могао и ја да постанем глумац. Хероји у тим филмовима били су праведни и правични и сама помисао да ја, као дечак, могу да „спасим свет“, била ми је довољна да поверујем да је то прави избор занимања. Врло брзо, током основне школе, моја учитељица препознаје моје афинитете и почиње да ме спрема за смотре рецитатора и постајем незаобилазни учесник свих дешавања у школским програмима и приредбама. У старијим разредима основне школе спорадично учествујем у представама аматерског позоришта и сарадња са људима из КУД Караџић профилише моју жељу да ми глума буде животни позив. Са пријатељима из КУД-а и својим пријатељима из Гимназије ускоро формирамо и сцену за младе. Тада добијам и прве награде на аматерским смотрама и већ ми постаје кристално јасно да је уметност игре на сцени део мене.

Желео сам да изађем на пријемни на ФДУ већ након друге године средње школе, али ту жељу је покварило бомбардовање. Тако после треће године Гимназије одлазим на пријемни испит у Београд. Нити знам ко прима класу, нити знам како то све изгледа. Сестра, која већ студира на београдском универзитету, ме пријављује на пријемни, и тако уз „претњу“ да је сада глупо и срамота да не изађем, пакујем ствари и крећем за Београд, са идејом да се играм и забавим. Ноћ пред пријемни спавам код пријатеља у Балканској улици. Као дете из малог града, не сналазим се баш најбоље у превозу. Речено ми је да, на одређеној станици, преседнем у аутобус број 88. Некако успевам да нађем бус и самоуверено крећем. У једном тренутку стајемо. Сами возач и ја. Уплашен, питам где је овде ФДУ. Возач ми каже да смо на Бановом брду, а да је ФДУ на Новом Београду. 9 сати је ујутру и увелико је требало да будем на Академији. После неког времена крећемо на Нови Београд, а у међувремену ми звони мобилни и организаторка ми саопштава да је направила рокаду кандидата и да је комисији рекла да сам повредио ногу и да ћу доћи до 10. Дакле, нисам ни крочио на ФДУ, а већ сам направио хаос. Тог дана сам морао да шепам и глумим како сам повређен. Коначно стижем, возач ми говори да пређем аутопут и преко ливаде до Академије.

На ходнику ме је сачекала непрегледна маса људи, сви препаднути, тихо се преслишавају, док њихови унезверени погледи траже „жртву“ са којом би попричали. Успешно их избегавам и седам на велики сто и палим цигарету. Док се тако клацкам на столу у тој маси људи, чује се прасак и сто пуца под мојом тежином. Више није забавно. Сви они погледи које сам успешно избегавао сада су упрти у мене изврнутог, а њима се придружују и студенти са виших спратова факултета. Ужас. Прозивају моје име и крећем ходником ка сцени Мата Милошевић на којој се одржава пријемни испит. Нико ме није спремао. Знао сам само прву строфу песме и молио Бога да ме прекину, јер свакако не знам даље. То се и десило. Драмски монолог је било „Горски цар“ Светолика Ранковића ког сам се присећао и парафразирао, верујући да нико од комисије неће приметити. И ту сам успео. Стигао сам и до комичног монолога. Одабрао сам, уз помоћ тадашњег комшије из краја, а сада колеге и професора на ФДУ, Ђорђа Марковића, књигу кратких прича Драгутина Добричанина „Доживљаји Јока Кокота“. Било је дивно. Тадашња председница комисије, за коју касније сазнајем да је моја будућа професорка глуме, Гордана Марић, смиривала је публику која се смејала, уз опаску да је „ово ипак пријемни а не представа“. Срце ми је било пуно, знао сам да сам на добром путу. Вероватно да би ми сломила его, након тог смеха публике током мог комчног монолога, уследило је питање: “Имате ли имитације?“. Нисам их имао, али сам самоуверено изговорио: “Да, може шта год“. Тада ме први пут хвата паника пред свим оним људима којима сам пре пар десетина секунди био тако занимљив. У мојој глави почиње хаос: “Сети се нечега, сети се… Сети се, коњу један“. Неким лудилом вођен питам комисију: „Да ли могу да имитирам коња?“. Кажу да могу, и опет почињем да осећам топлину и радост, јер опет почињем да се незаустављиво играм и сјајно осећам док њиштим по сцени. Поред тога, имитирао сам Мирослава Илића и мој пријемни на ширем кругу се завршава. И ужи избор је био посебна прича, али све у свему - сестра ми јавља да сам примљен и да сам први на листи. Нисам ни срећан ни несрећан. Збуњен сам. Остављам свој град, породицу, пријатеље и љубав и одлазим у непознато. Октобар је. Почињу демонстрације. Факултет није ни почео а већ све стаје. Пролази и тај период и ја сам већ увелико студент глуме на класи Гордане Марић. Шест месеци идем пешке из Павиљона на факултет јер страх од превоза и траума истим тим превозом током пријема су епски.

Са мном на класи су Стефан Капичић, Маша Дакић, Милутин Милошевић, Христина Поповић, Софија Јуричан, Вук Салетовић… Сећам се игре, и колико сам био неозбиљан током студија, трудећи се да време проведено на факсу буде забавно мени и осталим колегама. И први професионални ангажман дешава се током студија, на другој години, када Факултет у сарадњи са Атељеом 212 покушава да покрене сцену “Мата Милошевић”. Уз великог редитеља Љубомира Муција Драшкића и његову представу “Млетачки трговац”, почиње моја професионална каријера. Ту први пут уживо видим великане срског и југословенског глумишта и са њима радим и учим од њих. Затим, у ЈДП-у добијам улогу код чувеног Јагоша Марковића у представи “Скуп”. Након тога, један од највећих европских редитеља, Томаж Пандур, ми даје улогу у “Хазарском речнику”, великом позоришном спектаклу тог времена. У том периоду заиста дајем све од себе и активан сам у свим београдским позориштима. Са Јагошем одлазим и у Народно, радимо Нушићеву “Госпођу министарку”. Велики редитељ Душан Јовановић ме доводи у ЈДП у представу “Хамлет”. Ту сарађујем и са Паолом Мађелијем на “Италијанској ноћи”, а касније и са Александром Даријеом на представи “Расправа”, са којом ћу отићи на највећи фестивал театара на свету, у Боготу, Колумбију. Сарадња са овим редитељима ми пружа прилику да се окушам у великој лепези ликова и жанрова, и печем занат са нашим највећим глумцима. Једина улога коју сам одувек прижељкивао и нажалост само на Академији сам се срео са њом, иако на крају нисмо успели да је одиграмо, је улога Стенлија у комаду “Трамвај звани жеља”, Тенесија Вилијамса. Поред ње бих издвојио улогу Клода Хупера Буковског из „Косе“.

Све ово време, континуирано играм у Позоришту “Бошко Буха”. 2003. године, Јагош Марковић ме позива да играм у његовој представи “Чаробна је ствар правити дар мар”, за коју добијам награду у Бања Луци. Потом ускачем у његову представу “Књига о Џунгли”, у улогу Моглија. Након тога, играм у “Три прасета” у режији Марка Манојловића, и за улогу у тој представи добијам награду на фестивалу у Котору. Затим су уследили “Змајјовини пангалози” у режији Бобана Скерлића, па “Госпођа министарка” у режији Тање Мандић Ригонат, па “Робин Худ” у режији Вељка Мићуновића, па Шоов “Пигмалион” са Ђурђом Тешић… И напокон - после 22 године професионалног рада, у мају 2024. први пут постајем део Позоришта “Бошко Буха”, као стални члан ансамбла. 

Поред Немање Оливерића, волим рад са Виктором Савићем, Борком Томовић,Катарином Марковић,Катарином Гојковић… Са целим ансамблом Бухе већ сам добро уигран и увек ми је радост да се дружимо на пробама, тако да већ сада знам да ће рад увек бити креативан, занимљив, узбудљив и растерећен.

Слободно време најрадије проводим са породицом и пријатељима. Трудим се да што више бежим из града и будем поред реке, у шуми… Било где у природи. Наравно, филмови и серије су остали моја велика радост. Као препоруку бих издвојио “Кума”, “Трамвај звани жеља”, “На доковима Њујорка”, “Captain Fantastic”, “What do we do in the shadows”, “Back to the future”, “The Goonies”, “Trashin“, “Into the wild”, “Apocalipto”, “Страдање Исусово”, “Brave Heart”, “Lethal Weapon”, “Лепа села лепо горе”, цео опус Горана Марковића… 

Омиљене серије су ми “Breaking bad”, “Yellowstone”, “1883”… Што се тиче литературе, волим да читам фантастику, и издвојио бих “Доказ раја”, али свако дело Бранислава Нушића са којим сам се професионално сусретао - пријало ми је и доносило нове и занимљиве увиде.